21. novembar 2018.
Pred nastavak suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, Apelacioni sud usvojio žalbu tužioca i među dokaze vratio neke od važnih izjava uzetih tokom istrage, među kojima i izjavu Cvijetina Milenkovića, koji je opisao kako je Milan Radonjić od njega tražio da naglo prekine praćenje novinara. Ove dokaze je na prethodnom ročištu sudsko veće, na predlog odbrane, odbacilo
Piše: Perica Gunjić
Apelacioni sud je usvojio žalbu zamenika tužioca za organizovani kriminal Milenka Mandića zbog odluke sudskog veća u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije da usvoji predlog branilaca optuženih i izbaci iz sudskih spisa neke od veoma važnih dokaza, kao što su izjave inspektora Dragana Kecmana i Kastrata Dilbera, uzete tokom istrage.
Apelacioni sud smatra da pojedine izjave koje je sud odbacio nisu nezakonito uzete, a među njima i one koje su tokom istraga davali funkcioneri beogradskog centra Resora državne bezbednosti Cvijetin Milinković i Zoran Pavić, a koji su u međuvremenu preminuli.
Radi se o veoma važnim svedočenjima. Milinković je bio dežurni načelnik u beogradskom centru RDB-a u vreme kada je Ćuruvija ubijen. Prema izjavi koju je ranije dao, njemu je novopostavljeni šef beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić javio da prekine praćenje Ćuruvije. Sudeći prema toj izjavi, datoj inspektorima Dilberu i Kecmanu, Radonjić je Milenkoviću tada rekao da će „možda biti primenjene neke druge mere“.
Na prethodnom ročištu sudsko veće je odbacilo mnoge predložene dokaze tužioca i branilaca, kao i pojedine iskaze iz istraga, među kojima je i izjava inspektora Dragana Kecmana, najzaslužnijeg za okončanje istrage u slučaju ubistva Ćuruvije, policajca koji o ovom ubistvu najviše zna i koji je prikupio neke od najvažnijih dokaza.
Nalaz poligrafa je da je Milinković pokazao uzbuđenje, tremor glasa i povišen puls posle pitanja: „Da li znate ko je učestvovao u likvidaciji Ćuruvije?“, kao i strah pošto mu je postavljeno pitanje: „Da li se plašite da u vezi Ćuruvije izjava nekog kolege može da vas dovede u tešku situaciju?“
Pre toga sud nije dozvolio ni predlog zamenika tužioca za organizovani kriminal, kome se nedavno pridružio i Vladimir Marinkov, advokat prvooptuženog, bivšeg šefa RDB-a Radomira Markovića, da Kecman svedoči o tome šta zna o ovom ubistvu, pravdajući tu odluku procesnim razlozima kao što je onaj da svedoci ne mogu da govore o operativnim podacima prikupljenim tokom istrage.
Sudsko veće je, međutim, ranije dozvolilo svedočenje najmanje šestorici policajaca koji su učestvovali u istrazi ovog ubistva ili su je vodili, kao što su Ljubiša Milanović, Radovan Knežević, Dragan Marković, Dragan Karleuša, Mile Novaković, Rodoljub Milović… Niko od njih nije govorio o operativnim podacima, već o drugim saznanjima koja su dobili tokom istrage, što u njihovim slučajevima nije bio problem za sudsko veće.
Posle svega, sudsko veće je usvojilo predlog Zore Dobričanin Nikodinović, advokatice optuženih Milana Radonjića i Ratka Romića, da se iz „spisa predmeta“ izbace i iskazi Dragana Kecmana i Kastrata Dilbera. To bi značilo da bi ti iskazi bili zapečaćeni i da se u daljem postupku ne bi koristili – ali je ovu odluku apelacija oborila.
Tajne koje otkrivaju Milinković i Pavić
Zašto su toliko važni ovi svedoci?
Milinković je na dan ubistva Ćuruvije bio dežurni načelnik u beogradskom centru RDB-a, koji je u dnevniku dežurstava, koji su načelnici vodili, zapisivao sve što mu je tog dana, tokom praćenja Ćuruvije neposredno pre ubistva ekipa sa terena javljala. Milinković je preminuo, tako da je njegovo svedočenje tokom istrage, ono koje je dao inspektorima, jedino moglo da pruži odgovore na ova veoma važna pitanja.
Milinković je bio taj koji je agentima Službe, koja je Ćuruviju pratila do nekoliko minuta pre ubistva, preneo naredbu načelnika beogradskog centra Milana Radonjića da se praćenje obustavlja u trenutku kada se Ćuruvija približavao svom stanu (praćenje je prekinuto kod zgrade Radio Beograda, na ulasku u Svetogorsku ulicu, Ćuruvija je ubijen u prolazu ka svom stanu iz Svetogorske, nekoliko stotina metara od Radio Beograda).
Od Cvijetina Milinkovića je prva izjava uzeta tek 15. novembra 2000. godine, godinu i sedam meseci posle ubistva Ćuruvije. On je kasnije još dva puta davao izjave, što pripadnicima RDB-a, što UBPOK-a. U tim izjavama on tvrdi da mu je Radonjić naložio da prekine tajno praćenje, i dodaje da mu je tom prilikom šef beogradskog centra RDB-a rekao da će se „možda primeniti i neka druga mera“.
Milinković je u to vreme bio i na poligrafu, koji je potvrdio da je govorio istinu kada je odgovorio na pitanje šta mu je Radonjić rekao.
Milinković tvrdi da mu je Radonjić naložio da prekine tajno praćenje, i dodaje da mu je tom prilikom rekao da će se „možda primeniti i neka druga mera“. Milinković je u to vreme bio i na poligrafu, koji je potvrdio da je istina da mu je to Radonjić rekao.
Poligraf je pokazao i da je Milinković pokazao uzbuđenje, tremor glasa i povišen puls posle pitanja: „Da li znate ko je učestvovao u likvidaciji Ćuruvije?“, kao i strah pošto mu je postavljeno pitanje: „Da li se plašite da u vezi Ćuruvije izjava nekog kolege može da vas dovede u tešku situaciju?“
Milinkoviću se, kako je rečeno tokom svedočenja, neposredno pre ubistva, radio-vezom javio Svetozar Mirčević, jedan od vođa ekipe koja je pratila Ćuruviju. On mu je tada rekao samo: „Važi 47“. Prema šifrarniku beogradskog centra RDB, to znači da je onaj koga prate kod stana.
Radi se o tome da je ekipa koja je pratila Ćuruviju kolima nastavila da se od Radio Beograda vozi Svetogorskom ulicom, u pravcu kojim se Ćuruvija kretao. Zaustavila se na semaforu na uglu sa Takovskom, gde su kroz retrovizor videli da Ćuruvija sa Brankom Prpom ulazi u prolaz ka svom stanu. Nekoliko sekundi posle toga Ćuruvija je ubijen.
Pošto je to čuo, Nebojša Soković, koji je tog dana bio šef smene, na oštar je način, takođe radio-vezom, viknuo: „Pusti to, pusti to“, što je Cvijetin Milinković u beogradskom centru takođe morao da čuje.
U to vreme, 11. aprila 1999. oko 16.30, kada je Ćuruvija ubijen, prema podacima sa baznih stanica iz centra Beograda, koje je Tužilaštvo priložilo kao dokaze, vodila se intenzivna komunikacija između optuženih Milana Radonjića (optužen za organizaciju ubistva), Ratka Romića i Miroslava Kuraka (optuženi za pomaganje i izvršenje ubistva).
Miroslav Kurak je, prema pisanju nedeljnika NIN, kasnije pretio da će da ubije inspektora Dragana Kecmana. U međuvremenu je otišao iz zemlje i, prema saznanjima nekih medija, nalazi se u Zanzibaru. Nije poznato da li je država bilo šta preduzela da se on locira, niti da li je tražila njegovo izručenje.
VKS: SPECIJALNI SUD KRŠIO ZAKON U KORIST LUKE BOJOVIĆA
Vrhovni Kasacioni sud, kako piše Blic, utvrdio je da su Specijalni sud i Apelacioni sud kršili zakon u korist Luke Bojovića kada su ga oslobodili po optužnici za tri ubistva iz 2004. godine. Ovu odluku VKS je doneo na zahtev za zaštitu zakonitosti Tužilaštva za organizovani kriminal.
Luka Bojović je 2015. godine oslobođen optužbi da je kao vođa zemunskog klana 2004. godine ubio Branka Jeftovića Jorgu, kao i da je učestvovao u ubistvima telohranitelja Andrije Draškovića i Zorana Nedovića zvanog Šok, što je potvrdio i Apelacioni sud.
Tročlano sudijsko veće Specijalnog suda koje je donelo ovu odluku isto je ono koje sudi u procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije: Snežana Jovanović, Vladimir Mesarević i Dragan Milošević.
Pavić, čovek koji je mnogo znao
Sudsko veće je, pre odluke Apelacionog suda, izuzelo iz spisa predmeta i izjave pripadnika RDB-a Kastrata Dilbera i Dragana Kecmana o informacijama koje su 2001. godine dobili tokom uzimanja izjave od načelnika Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra RDB Zorana Pavića, obrazlažući odluku time da su one uzete na nezakonit način, te da se na tim izjavama presuda ne može zasnivati.
Ova svedočenja o čoveku koji je bio važan u lancu komandovanja tokom praćenja Ćuruvije pre njegovog ubistva – a koji je, takođe, u međuvremenu preminuo – veoma su važna za dokazivanje optužnice. Paviću je, prema izjavama svedoka tokom suđenja, Radonjić 8. aprila usmeno naredio da prati Slavka Ćuruviju, da bi mu sutradan naložio da preda beli golf, vozilo RDB-a.
Zoran Pavić je svom prezimenjaku Draganu preneo da ovo vozilo doveze ispred zgrade Druge uprave RDB-a u Ulici kneza Miloša u Beogradu. Dragan Pavić nije trebalo da vidi kome je vozilo predato, ali, zbog toga što je kasnio sa predajom, video je Ratka Romića sa još jednim licem.
Zoran Pavić je 10. aprila, prema podacima koji su se mogli čuti tokom suđenja, žestoko kritikovan od strane svog šefa Milana Radonjića, zato što ga nije obaveštavao o svakoj promeni kretanja Slavka Ćuruvije tog dana. Prema izjavama mnogih svedoka, način praćenja kakav je zahtevao Radonjić veoma je neobičan u radu Službe i mnogi se ne sećaju da se ikada ranije praćenje vršilo na taj način.
Pavić je bio taj koji je šefu operativaca na terenu preneo Radonjićevu naredbu o obustavi praćenja Ćuruvije nekoliko minuta pre ubistva.
Počinje iznošenje završnih reči?
Posle tri i po godine od početka suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, moguće je da će na sutrašnjem ročištu početi iznošenje završnih reči.
To će zavisiti od toga da li će sutra biti izneti neki novi procesni predlozi. Ako do toga ne dođe, kao što je predsednica sudskog veća Snežana Jovanović prošlog meseca najavila, moguće je da će već sutra zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić početi sa iznošenjem svoje završne reči. Kada on završi, na redu su zastupnici oštećenih Jelene i Radeta Ćuruvije i Branke Prpe. Potom na red dolaze advokati optuženih i sami optuženi.
MILINKOVIĆ I PAVIĆ NISU BILI OSUMNJIČENI
Cvijetin Milinković i Zoran Pavić su, kao ovlašćena lica RDB-a, prve izjave o ubistvu Ćuruvije dali radnicima Resora državne bezbednosti u sklopu utvrđivanja činjenica o njihovom službenom postupanju i u vezi sa stvarima koje su, kao službena lica, tokom praćenja Ćuruvije preduzimali.
Bili su oslobođeni čuvanja službene tajne i nisu davali izjave kao osumnjičeni u postupku.
Ove izjave su priključene spisima predmeta u skladu sa važećim zakonima u trenutku kada su uzimane (prema tadašnjem članu 239 Zakona o krivičnom postupku) uz prisustvo njihovih advokata.
Prema zakonu, u slučaju da su neki svedoci umrli i da se zato ne mogu saslušati, dozvoljeno je saslušavanje pripadnika policije o činjenicama koje su prikupljene tokom davanja izjava kasnije preminulih, osim ukoliko oni ne budu osumnjičeni u krivičnom postupku.
