26. novembar 2018.
Inspektor Dragan Kecman, koji je 16 godina istraživao ubistvo Ćuruvije, našao neke od ključnih dokaza i napisao krivičnu prijavu protiv okrivljenih, rekao je tokom svedočenja da je Ćuruvija smatran državnim neprijateljem broj 1
Piše: Perica Gunjić
Posle nekoliko puta ponovljenog odbijanja sudskog veća da kao svedoka u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije pozove policijskog inspektora Dragana Kecmana, koji je od prvog dana, od ubistva 11. aprila 1999, godine istraživao ovaj zločin, pa sve do podnošenja krivične prijave – danas je on ipak svedočio pred tim istim sudom.
Kecman tvrdi da je došao do dokaza o tome da su nekoliko dana Ćuruviju pratili, a onda i ubili pripadnici Resora državne bezbednosti – upravo oni koji su za ovo ubistvo optuženi – kao naručilac Radomir Marković, tadašnji načelnik RDB-a, Milan Radonjić, tadašnji načelnik beogradskog centra RDB-a, Miroslav Kurak, pripadnik rezervnog sastava RDB-a, koji je optužen za samo ubistvo, i Ratko Romić, nekadašnji glavni inspektor Druge uprave RDB-a, koji je optužen za pomaganje prilikom ubistva.
Ovaj policajac ima podatke o tome da je Služba obrađivala Ćuruviju još od 1982. godine, a da je kasnije prisluškivan i praćen uz optužbu da je „državni neprijatelj broj 1“ pošto „želi da sruši režim Slobodana Miloševića“, a da je za državnog neprijatelja broj 2 proglašen novinar Aleksandar Tijanić.
Kecman je naveo da je u Ćuruvijinom dosijeu, u naredbi za njegovo praćenje video da je tamo navedeno da svojim javnim kritikama i aktivnostima „ugrožava porodicu Milošević–Marković“ i urušava vlast.
Kecman: Istraga čas krene – čas stane
U toj naredbi je navedeno i to da je Ćuruvija dobro poznavao Mila Đukanovića, Zorana Đinđića, ambasadora SAD Vilijama Montgomerija, kao i da je pretio da će se u Srbiji stvar završiti kao u Rumuniji, kada je na ulici srušen, pa kasnije, zajedno sa suprugom, ubijen višedecenijski predsednik Nikolaje Čaušesku.
Kecman je izneo i podatke o tome da istraga prvih nekoliko godina jedva da je vođena. „Čas je rađena, čas nije“, rekao je on i dodao da nije bila proglašena za prioritetnu i da je intenzivirana tek po dolasku Mladena Spasića na čelo Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK).
Rekao je i da se dešavalo da ne prenosi svojim nadređenima sve informacije do kojih je došao, pošto su u suprotnom „mogle da odu tamo gde ne treba“.
Podsetio je i na to koliko su to opasna vremena bila i dodao: „Opasna su vremena i danas za policajce.“
Na pitanje zašto se nije istraživao ovaj slučaj i posle petooktobarskih promena, Kecman je odgovorio kako su „pojedini načelnici UBPOK imali supruge zaposlene u Službi“.
On je bio šef radne grupe tadašnjeg UBPOK-a koja se bavila ubistvom Ćuruvije, tako da je bio uključen u najveći deo istražnih radnji u ovom slučaju. Rekao je i da je došao do kopije dnevnika dežurnog načelnika u beogradskom centru RDB-a, u kom su bili zabeleženi svi podaci o praćenju novinara nekoliko dana pre ubistva, kao i u vreme samog zločina.
Posebno su u dnevniku bile zanimljive beleške dežurnog načelnika Cvijetina Milinkovića Cvije (preminuo u međuvremenu), koji je bio dežuran u vreme ubistva Ćuruvije.
Milinković je u dnevnik dežurstava, prema tvrdnji Kecmana, upisao da ga je načelnik beogradskog centra, optuženi Milan Radonjić, nazvao i rekao mu da izda naredbu o prekidu praćenja Ćuruvije, kao i da će posle prekida biti primenjene „druge mere“.
Pre nego što ga je sudija Snežana Jovanović prekinula, Kecman je rekao i da je to čuo na informativnom razgovoru sa Milinkovićem, da je to video u dnevniku. Dodao je i da je Milinković u vezi sa tom izjavom bio na poligrafu, koji je detektovao da Milinković, govoreći o tome, nije lagao.
Dok je odgovarao na pitanje o zakonitosti rada RDB-a u to vreme, Kecman je zaključio da oni nisu uvek koristili zakonite metode, pa je kao primer naveo i ovaj slučaj: „Jedina zakonita ‘druga mera’ moglo je da bude lišavanje slobode, a Slavko Ćuruvija je ubijen.“
Kecman je u vezi sa prekidom praćenja prvi put tokom suđenja izneo zaključak – na osnovu saznanja dobijenih od različitih pripadnika RDB-a – da je Ćuruvija, u stvari, praćen do nekoliko sekundi pre ubistva, a ne, kao što se moglo ranije čuti – do nekoliko minuta pre ubistva.
Naime, prema verziji ovog događaja koju su pripadnici Devetog (pratećeg) odeljenja RDB-a izneli tokom glavnog pretresa, naredba o naglom prekidu praćenja izdata je u vreme kada je Ćuruvija, vraćajući se u stan tog 11. aprila 1999, bio kod zgrade Radio Beograda, na nekih četiri-pet minuta hoda od svog stana.
Pojedini pripadnici pratećeg odeljenja, međutim, inspektoru Kecmanu su rekli da nisu svi čuli tu naredbu, tako da su obaveštajci koji su za nju znali kolima skupljali one koji su nastavili praćenje u Svetogorskoj ulici, između Radio Beograda i pasaža u blizini raskrsnice s Palmotićevom, gde je Ćuruvija ubijen.
Tako je došlo do toga da, kako je preneo Kecman, jedan od onih koji su pratili Ćuruviju, Svetozar Mirčević – javi radio-vezom da je u retrovizoru kola u kojima je vozio kolege iz tzv. pratećeg odeljenja, video njega kako sa Brankom Prpom ulazi u prolaz ka zgradi u kojoj je živeo, gde je nekoliko sekundi kasnije i ubijen. Tada je on radio-vezom izgovorio „važi 47“ (praćeni prilazi stanu), ali mu je tada rečeno da prekine sa izveštavanjem.
Kecman je rekao da su pripadnici tzv. pratećeg odeljenja posle toga otišli na Kalemegdan, da su delovali izgubljeno i da su tek tada shvatili šta se dogodilo. Upitao je sudsko veće da li može da kaže ono što je čuo od pripadnika pratećeg odeljenja, pošto zvuči vulgarno. Kada mu je sudija to odobrila, rekao je da su im neki rekli: „Dupe uza zid, niko ništa da ne priča“.
Objasnio je da je sve to saznao kroz operativni rad i informativne razgovore sa pripadnicima Devetog odeljenja.
Kecman je rekao i da je na taj način saznao da je Zoran Pavić, šef Devetog odeljenja, ozbiljno kritikovan dan uoči ubistva Ćuruvije, 10. aprila, zato što nije obaveštavao dovoljno često o praćenju, i da je dobio naredbu da sutradan, na dan ubistva, izveštava o svakoj promeni kretanja, što je protumačio kao krajnje neuobičajen način praćenja.
Inače, Kecman je u jednoj usputnoj rečenici rekao da je veći deo onih koji su pratili Ćuruviju – oboleo.
Zabranjeno ispitivanje Vučelića
Tokom trosatnog svedočenja Kecman je naveo i da je tek pošto je iz jednog informativnog razgovora saznao koji je broj telefona Ratko Romić koristio u vreme kada je Ćuruvija ubijen, krenuo da istražuje listinge telefonskih razgovora i da je tako 2005. došao do podataka sa baznih stanica, koji su danas jedan od ključnih dokaza u ovom slučaju jer govore o komunikaciji i mestu gde su se nalazili optuženi u vreme zločina.
On tvrdi da su Kurak i Romić bili „na samom mestu ubistva Ćuruvije“ u vreme kada se taj zločin dogodio, a da je utvrdio i da je Radomir Marković „organizator ubistva“.
Kecman je broj telefona koji je koristio Miroslav Kurak otkrio takođe operativnim radom, kada je dobio informaciju da je koristio broj koji je dobio od firme „Laker“, a da je te telefone Kuraku dao Milorad Vučelić, nekadašnji direktor RTS-a i potpredsednik Socijalističke partije Srbije.
Kecman je rekao i da mu je bilo zabranjeno da ispita Vučelića, iako je Kurak radio u njegovom obezbeđenju. Kasnije je dodao i da mu je bilo onemogućeno da ispita i Aleksandra Tijanića.
Kecman je podsetio i da su on i oni koji su istraživali slučaj trpeli ozbiljne pritiske. Naveo je kako mu je pretio Slaviša Arsić, vozač Branka Crnog, u to vreme pomoćnika načelnika Službe Radomira Markovića. Podsetio je i da je Arsić bio predmet istrage kao jedan od onih koji su ovaj zločin počinili, ali da za to nisu prikupljeni materijalni dokazi.
Posle njegovog svedočenja, Ratko Romić je rekao da je ta rasprava između Arsića i Kecmana bila zbog njihovih ličnih sukoba iz prošlosti.
S druge strane, Kecman tvrdi da nije tačno da je on ikada primenjivao nezakonite mere prema onima od kojih je uzimao izjave, pa ni prema Arsiću, koji ga je za to optužio svedočeći pred ovim sudskim većem.
„Naprotiv, čak sam rizikovao da izgubim posao kada sam omogućio Romiću da iz pritvora pozove sa fiksnog telefona svoju ćerku, kojoj je bio rođendan, iako je to zabranjeno“, rekao je Kecman.
Beli golf u blizini mesta ubistva
Prema optužnici, zasnovanoj najvećim delom na podacima do kojih je došao inspektor Kecman, ubice Slavka Ćuruvije su u vreme zločina koristile beli golf Resora državne bezbednosti. On je rekao da su saznali kako je Milan Radonjić izdao nalog da se taj golf preda Romiću, ali da su tog dana, zbog kašnjenja onih koji su golf dovezli, ipak videli Ratka Romića sa još jednom osobom, kada su došli da to vozilo preuzmu.
Ta druga osoba je, prema ranijim svedočenjima radnika RDB-a Dragana Pavića, koji je golf dovezao, bila u mraku, pa je nije prepoznao, ali Kecman kaže da je kasnijim operativnim radom utvrđeno da je to bio upravo optuženi Miroslav Kurak.
Rekao je i da su prikupili informacije o tome da su u tom belom golfu viđeni pripadnici RDB-a u blizini mesta ubistva u danima pre zločina – da su ih videli i ljudi iz obližnjih kafea, pa i da su ih legitimisali iz obližnje stanice u Ulici Majke Jevrosime.
Kecman tvrdi da su sa belim golfom Romić i Kurak zadužili i kolsku knjižicu i šifrarnik, u kome je stajalo i to da je poslednji izveštaj, koji je Srđan Jovanović, ne znajući za prekid praćenja, dao centrali u beogradskom centru bio šifra 47, koja je značila da se „objekat“ praćenja približava svom stanu. Dodao je i da je paradoksalno to što u javnoj bezbednosti šifra 47 označava ubistvo.
Rekao je i da je informaciju o belom golfu dobio od Aleksandra Radosavljevića, pripadnika pratećeg odeljenja, koji je učestvovao u praćenju i na dan ubistva. On je bio rođak Momira Gavrilovića, radnika Službe, koji je kasnije ubijen. Nije ni potrebno dodati da ubistvo do danas nije rasvetljeno.
Odbrana optuženih: Medijski nastup i spinovanje bez dokaza
Advokati optuženih su po završetku svedočenja Dragana Kecmana rekli da to nije bilo svedočenje, već medijski nastup i spinovanje bez ikakvih dokaza.
Inače, Kecman je bio prvi svedok koji je morao da po završetku svedočenja ostane u sudnici i sasluša sve primedbe na svoje izlaganje, koje se uglavnom sastojalo od različitih kompromitujućih zaključaka koji su često bili uvredljivi.
Advokat prvooptuženog Radomira Markovića, Dušan Mašić, primetio je kako Kecman govori ostrašćeno, da nema nijedan dokaz, ali da će sve novine „sutra pisati da je Ćuruvija bio državni neprijatelj broj 1“.
Nekoliko puta je ponovio kako je Kecman u kontaktu sa Veranom Matićem, predsednikom Komisije za istraživanje ubistava novinara. Rekao je da Matić u javnim nastupima „sprovodi pritisak na sud i sve nas“, pa je podsetio i na to da je TV N1 juče objavila kako Matić traži da se sudsko veće u ovom postupku „samoukine“.
I Zora Dobričanin Nikodinović, branilac Romića i Radonjića, primetila je kako Kecman nije svedočio za sud, već za medije, te da je ponavljao „nebuloze“ iz nekih medija.
„Kecman se trudi da mu ne propadne životno delo, da optuži Slobodana Miloševića i Službu državne bezbednosti“, rekao je optuženi Radomir Marković.
Suđenje se nastavlja 6. decembra. Predsednica sudskog veća Snežana Jovanović još jednom je najavila da će tada dokazni postupak verovatno biti završen i da će se početi sa iznošenjem završnih reči.
VIŠE OD 500 LJUDI ISPITAO I O TOME – NE SME DA GOVORI
Dragan Kecman je detaljno objasnio neka od najvažnijih saznanja do kojih je došao tokom istrage, i pored insistiranja predsednice sudskog veća Snežane Jovanović da može da odgovara samo na pitanja koja se tiču njegovog operativnog rada, ali i da ne sme da govori o svemu što je čuo tokom informativnih razgovora.
Nejasno je koji će deo informacija koje je tokom svedočenja izneo Kecman sud uopšte uzeti u obzir prilikom donošenja presude, pošto je predsednica veća objasnila da je pozvan da govori samo o procedurama, ali ne i o rezultatima istrage ili o saznanjima do kojih je došao kroz informativne razgovore.
Problem je bio u tome što je ogroman deo indicija, saznanja i dokaza prikupljen upravo putem informativnih razgovora – Kecman je rekao da ih je obavio najmanje 500, a ostavio je mogućnost da ih je bilo i 1.000, a možda i 2.000.
