13. april, 2016.
Do kraja suđenja za ubistvo novinara iskaze bi trebalo da da još 60 svedoka i četiri sudska veštaka, koje je predložilo Tužilaštvo, a potom na red dolazi oko 20 svedoka odbrane, pa je izvesno da će sudski proces trajati godinama
Piše: Zoran B. Nikolić
Suđenje optuženima za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, počelo je 1. juna prošle godine, u zgradi Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Višeg suda, u Ustaničkoj ulici u Beogradu.
Na pripremnom ročištu u aprilu, Tužilaštvo je najavilo da će u sudnicu pozvati oko 90 svedoka, dok je odbrana predložila oko 20. Do sada, za 10 meseci trajanja glavnog pretresa, održano je 24 ročišta. Tri optužena su iznela odbranu, iskaz su dale dve oštećene i saslušano je 25 svedoka, svi do jednog bivši radnici RDB.
Do kraja iznošenja optužbe treba da svedoči još 60 svedoka i četiri sudska veštaka, a potom na red dolaze svedoci odbrane, pa je izvesno da će proces trajati godinama.
Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, u pasažu kod zgrade u kojoj je stanovao u Svetogorskoj ulici broj 35, na povratku iz popodnevne šetnje sa prijateljicom Brankom Prpom.
Na optuženičkoj klupi su nekadašni načelnik Resora DB Radomir Marković, kao nalogodavac ubistva, bivši šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, kao organizator i glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi Resora Ratko Romić, kome se stavlja na teret da je učestvovao u izvršenju i udario Prpu drškom pištolja u glavu.
Bivšem pripadniku rezervnog sastava tog resora Milanu Kuraku, optuženom da je pucao u Ćuruviju, sudi se u odsustvu, jer je u bekstvu i za njim je raspisana međunarodna poternica.
Tajna javna svedočenja
Do decembra su održavana samo po dva ročišta mesečno, ali se medijska zajednica pobunila zbog sporosti suđenja, pa je od decembra broj ročišta povećan na tri mesečno.
Ročište zakazano za 8. decembar prekinuto je iako su došli pozvani svedoci, Branko Važić, bivši načelnik Četvrtog odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti, i Goran Živaljević, koji je u vreme ubistva bio radnik kontraobaveštajnog sektora tog centra.
Razlog za to su kontradiktorne odluke Bezbednosno-informativne agencije kojima su ova dva svedoka oslobođena obaveze čuvanja državne tajne. U prvom stavu tih odluka kaže se, naime, da se svedok oslobađa obaveze čuvanja tajne, dok se u drugom navodi da sa njihovih svedočenja treba isključiti javnost. Ova dva svedoka do danas nisu saslušana, niti je poznat ishod komunikacije Suda i BIA.
Tokom zime je svedočilo 17 pripadnika RDB koji su pratili Ćuruviju. Svedoci su, pozivajući se na izbledelo pamćenje, za mnoge detalje govorili da se ne sećaju, da nisu sigurni, pretpostavljali su i govorili načelno. I kad su tvrdili da se nečeg sa sigurnošću sećaju, njihovi iskazi su se međusobno razlikovali.
U januaru je suđenje obeležio i jedan incident, u kojem su se branioci optuženih žalili na pisanje medija, a zastupnik Radonjića i Romića, advokat Zora Dobričanin Nikodinović na to je dodala i otužbu na račun sajta Cenzolovka i Slavko Ćuruvija fondacije da njihov rad finansiraju strani donatori, protiv čega ona „ne može da se bori”.
Na prvom ročištu je pročitana optužnica, a onda su trojica prisutnih optuženih izneli svoje odbrane. Svi su rekli da nisu krivi.
Prvooptuženi Radomir Marković je rekao da su godinu ili dve pre nego što je postavljen na čelo RDB-a, za vreme njegovog prethodnika Jovice Stanišića, uvedene mere prismotre nad Slavkom Ćuruvijom.
Drugooptuženi Milan Radonjić izjavio je da je tek nekoliko dana pošto je došao na mesto načelnika CRDB Beograd, kada je na potpis dobio nalog za primenu mere „tajno praćenje, posmatranje i fotodokumentovanje”, saznao da je Ćuruvija pod prismotrom i dodao da o Ćuruviji tada nije znao ništa, sem da je novinar.
Četvrtooptuženi Ratko Romić je naglasio da opis ubice iz iskaza jedinog očevica Branke Prpe ne odgovara opisu Miroslava Kuraka.
Posle iznošenja odbrane optuženih saslušane su, u svojstvu oštećenih, Branka Prpa, Ćuruvijina prijateljica koja je bila s njim u trenutku ubistva i Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara.
Jelena Ćuruvija je svedočila da je njen otac znao je da ga prisluškuju. Ona je rekla da je na dan ubistva kod Ateljea 212, srela oca koji je polazio u šetnju i dodala da je tog dana bio bez obezbeđenja.
Branka Prpa je objasnila da su joj u policiji pokazane razne fotografija i da je jedna osoba najviše ličila na onog koji je pucao, mada nije mogla to sa apsolutnom sigurnošću da potvrdi. Prpa je navela da su u policiji rekli da je to Luka Pejović.
Dugotrajna prismotra sa tragičnim krajem
Tokom jeseni su svedočili pripadnici Trećeg odeljenja CRDB Beograd, koje je bilo zaduženo za nadzor nad takozvanim „unutrašnjim neprijateljem“, u šta su se u Miloševićevo vreme računali i novinari koji nisu bili naklonjeni režimu.
Radovan Božović, koji je bio načelnik Trećeg odeljenja, rekao je da je „telefonsko prisluškivanje Slavka Ćuruvije počelo u leto 1998. godine, dakle pre nego što je Radonjić postao načelnik beogradskog centra RDB, a Radomir Marković načelnik celokupnog RDB“.
Božović je objasnio da su to bile takozvane ad hoc mere prisluškivanja, koje se po zakonu sprovode do osam dana i da su u Ćuruvijinom slučaju novi nalozi za ad hoc prisluškivanje izdavani neprekidno sve do „februara, marta 1999“.
Do decembra su održavana samo po dva ročišta mesečno, ali se medijska zajednica pobunila zbog sporosti suđenja, pa je od tada broj ročišta povećan na tri mesečno
Stevan Basta, Božovićev tadašnji zamenik, rekao je da je mera fizičkog praćenja Ćuruvije „određena je jednom ili dva puta“. Prvo praćenje, za koje je Basta rekao da pretpostavlja da je obavljeno u februaru 1999, sprovedeno je pošto je Služba dobila informacije da bi Čuruvija trebalo da iz Američke ambasade preuzme nekih 40.000 dolara kao pomoć, jer su njegovi listovi bili u teškoj finansijskoj situaciji.
„Početkom aprila 1999. stiglo je naređenje za Treće odeljenje iz načelstva, preko zamenika načelnika Centra DB Beograd Stevana Nikčevića“, tvrdio je Basta koji je rekao da je on naredio i prvo praćenje. Nikčević je i jednu i drugu Bastinu tvrdnju negirao, rekavši da sve ono što je njemu predočeno da je Basta govorio nije tačno.
Za praćenje rada Devetog odeljenja u ime Trećeg odeljenja kao „naručioca praćenja” bio je zadužen operativac Predrag Gikić. Basta je rekao i da je, po njegovom sećanju, Gikić bio zadužen za sprovođenje mere praćenja telefonskih razgovora i u aprilu, dok je sam Gikić u svom ranijem iskazu insistirao da je meru sprovodio do 23. marta 1999. godine.
Predrag Gikić, čije službene beleške najvećim delom sačinjavaju dosije DB-a o Ćuruviji, rekao je da nije znao da je Ćuruvija tajno praćen pre ubistva i da je sam dosije prvi put video tek posle objavljivanja u medijima, novembra 2000. godine, pod nazivom „Dosije Ćuran“.
Gikić je kazao da se tada nije upoznao sa sadržinom dosijea, ali da je kasnije imao ovlašni uvid u njega.
„Prelistao sam ga i zapamtio dokument sa potpisom Nikčevića iz oktobra ’98, gde nas obaveštava o telefonskom praćenju Ćuruvije, i drugi, kojim Treće odeljenje obaveštava da je doneta odluka načelnika Resora o primeni mere. U dosijeu su još bile beleške iz telefonskih razgovora.”
Gikić je potvrdio da u dosijeu nije nedostajao izveštaj o pratnji, koji se pojavljivao u medijima.
Gikić je poslednju službenu belešku napisao 15. februara 1999. godine. Ko je naložio meru tajnog fizičkog praćenja Slavka Ćuruvije, nije znao da kaže.
Stevan Nikčević je u svom svedočenju istakao da je bilo krajnje neobično da njegov tadašnji šef Milan Radonjić sam inicira praćenje Ćuruvije, tri dana pre ubistva, kao i da bude o tome izveštavan iz minuta u minut.
„Prvog dana je Radonjić malo vremena provodio u samom centru. Intenzivnije se uključio 10. aprila i tražio da ga neposredno izveste o svemu što se dešavalo. Kada se primeni ova mera, tada se, po pravilu, operativni radnik direktno informiše i instrukcije daje on. Ovde ne samo da nalog ide u suprotnom smeru nego i taj ko je dao nalog direktno kontroliše akciju. Treće odeljenje je samo prosleđivalo informacije Radonjiću”, obrazložio je Nikčević.
Nikčević tvrdi i da je u ovom slučaju sutradan morao da izričito naloži da se o svemu napiše izveštaj, iako se to inače radilo po pravilu. On tvrdi da u proceduri izdavanja naloga za praćenje nije imao nikakvu ulogu, suprotno tvrdnji koju je u svojoj odbrani izneo Milan Radonjić.
I Vladimir Nikolić, sada konzul Srbije u Banjaluci, a u vreme ubistva šef Petog (analitičkog) odeljenja i jedan od četvorice dežurnih načelnika u Centru, postupke Radonjića je okarakterisao kao neuobičajene.
Uloga bombardovanja i slabog sećanja
Tokom zime je pred Specijalnim sudom prodefilovalo 17 pripadnika Devetog odeljenja beogradskog centra RDB koji su praktično do trenutka ubistva 24 sata dnevno pratili Slavka Ćuruviju.
Pojavom ovih svedoka počinje prava rašomonijada. Svedoci su, pozivajući se na izbledelo pamćenje, za mnoge detalje govorili da se ne sećaju, da nisu sigurni, pretpostavljali su i govorili načelno. I kad su tvrdili da se nečeg sa sigurnošću sećaju, njihovi iskazi su se često međusobno razlikovali.
Nisu se slagali ni koliko je pre ubistva počela mera tajnog praćenja (od dva do 11 dana, ali se najviše njih vrtelo na oko tri-četiri dana, što odgovara navodima i optužnice), ni kada je 11. aprila počela, a kada se završila koja smena, ni ko je od njih bio u kojoj smeni, ni sa kim su došli na posao, ni sa kim su otišli, ni sa kog mesta su se uključili u praćenje Ćuruvije.
Ipak, najviše njih je podržalo verziju u kojoj je prva smena počela u osam ujutro, a druga oko 16 sati, te da je druga ubrzo prekinuta, kada su Ćuruvija i Prpa bili negde na potezu između zgrade Politike i početka Svetogorske ulice.
Ročište zakazano za 8. decembar prekinuto je iako su došli svedoci Branko Važić i Goran Živaljević. Razlog za to su kontradiktorne odluke Bezbednosno-informativne agencije kojima su ova dva svedoka oslobođena obaveze čuvanja državne tajne, a istovremeno se traži da se sa njihovih svedočenja isključi javnost
Takođe se skoro svi sećaju da im je rečeno da javljaju pozicije češće nego obično, uz objašnjenje da je prethodnog dana načelnik Radonjić napravio problem šefu prve smene Draganu Paviću kada je o Ćuruvijinom povratku u stan javljeno „prekasno“.
Tužilaštvo smatra da je mera tajnog praćenja sprovođena da bi ubice znale gde se Ćuruvija u kom trenutku nalazi. Agenti pratećeg odeljenja komunicirali su radio stanicama. Postojao je i centar veze, u kojem je dežurni radnik beležio informacije koje mu šalju agenti na terenu. U redovnim okolnostima, agenti po završetku smene radio stanicu predaju radniku u centru veze, i te stanice su se držale negde zaključane u prostorijama DB-a, a vozila su, kada se nisu koristila, stajala u nekoj od DB-ovih garaža.
U vreme ubistva, tokom NATO bombardovanja, počelo je izmeštanje beogradskog centra RDB-a iz kompleksa MUP-a u ulici Kneza Miloša, ali se neki delovi nisu ni izmestili do trenutka kada je zgrada pogođena. Ručne radio stanice i vozila DB-a opremljena radio stanicama stajala su kod radnika Devetog odeljenja, po kućama i garažama, a o tome izgleda nije vođena nikakva evidencija.
Golf koji je bio kod vozača Devetog odeljenja Ljubiše Dragovića, a preuzeo ga je Romić, imao je kolsku stanicu, tako da je Romić svakako bi bio u prilici da sluša frekvenciju Devetog odeljenja. Međutim, da bi to mogao da čini, a da se pritom ne nalazi u neposrednoj blizini zone praćenja, morao je da bude zadovoljen još jedan uslov.
Postojale su dve vrste radio veze koju su mogle da ostvare ove radio stanice: simpleks i dupleks. Simpleks je neposredna veza između dve radio stanice, koja se, kažu sami agenti koji su je koristili, čuje u krugu od kilometar-dva od stanice koja emituje. Dupleks veza ide preko repetitora i čuje se na celoj teirtoriji grada. Ova druga vrste koristila se u redovnoj komunikacij.
Sporno je šta se dešavalo u vreme NATO agresije. Iako odbrana objašnjava da repetitori koje je koristio RDB u vreme bombardovanja uopšte nisu radili, većina svedoka složila se da je tokom praćenja Ćuruvije korišćena redovna, „dupleks“ veza.
Međutim, da bi se razumelo o čemu pripadnici Devetog odeljenja pričaju, morao se imati i i šifarnik, knjižica u kojoj je svaka ulica u Beogradu imala svoju brojčanu šifru koja je korišćena u komunikaciji.
Neki od svedoka su tvrdili da su radnici Devetog odeljenja, bar na početku bombardovanja kada to odeljenje nije imalo ni svoje prostorije, lično dužili šifarnike i nosili ih sa sobom, drugi su to negirali, tvrdeći da su i tada šifarnici predavani radniku u centru veze i kad se ne koriste držani pod ključem.
Nevidljivi golf i nedostajuća dokumentacija
U optužnici se tvrdi da je Milan Radonjić iskoristio svoja službena ovlašćenja načelnika CRDB Beograd i obezbedio Romiću i Kurku službeno vozilo “golf 3 bele boje, registarskih tablica BG 121-022“.
Romić ne osporava da je do primopredaje vozila došlo, jer mu je, kako kaže, trebao automobil zbog kvara na njegovom službenom vozilu. On, međutim, tvrdi da to nije bilo 9, već 8. aprila i da je golf vratio već narednog dana, kada je njegovo vozilo popravljeno.
Na suđenju su o primopredaji svedočili Dragan Pavić, šef smene u Devetom odeljenju i Ljubiša Dragović, koji su potvrdili da su oni predali vozilo Romiću. Obojica sada tvrde da se ne sećaju datuma, mada je Pavić u istrazi rekao da se to desilo 8. aprila.
U januaru su se branioci optuženih žalili na pisanje medija, a zastupnik Radonjića i Romića, advokat Zora Dobričanin Nikodinović na to je dodala i otužbu na račun sajta Cenzolovka i Slavko Ćuruvija fondacije da njihov rad finansiraju strani donatori, protiv čega ona „ne može da se bori”
Većina svedoka tvrdila je da u blizini mesta ubisva u danima kada je Ćuruvija praćen nije videla ovo vozilo. Dvojica svedoka, međutim, u istrazi su izjavili da jesu. Dragan Bakšunović, vozač u Devetom odeljenju, to je potvrdio i na suđenju:
„Video sam beli golf dan-dva pre ubistva, kad sam išao da kupim hamburger, kako prolazi Ulicom Ilije Garašanina i skreće naniže, u Takovsku. Poznavao sam taj auto, njega je godinama dužio moj prijatelj Ljubiša Dragović“, rekao je Bakšunović.
On je objasnio da je pomenuti golf imao dve specifičnosti po kojima ga je prepoznao:
„Falila mu je ukrasna lajsna na zadnjim levim vratima, a imao je i neobične felne, kakvih u to vreme u gradu nije bilo mnogo“, objasnio je.
Bakšunovićev prijatelj Ljubiša Dragović, međutim, na suđenju je kategorično tvrdio da golf koji je on koristio nije imao baš nikakve specifičnosti, uključujući i felne, a da mu jeste nedostajala lajsna na zadnjim vratima, ali sa desne strane.
Aleksandar Radosavljević, pešak u prvoj smeni, jedini je koji je u istrazi tvrdio da je video baš taj beli golf blizu Ćuruvijinog stana na dan ubistva. Na samom suđenju, međutim, Radosavljević je dao nejasnu i nepovezanu izjavu i nije više mogao sa sigurnošću da se seti da li je sve zaista bilo onako kako je ispričao u istrazi.
Kako su „Ćuran“ i dnevnici nestali iz RDB-a?
U dosadašnjem toku glavne rasprave raspravljalo se mnogo i o dokumentaciji i evidencijama koje je o svom radu vodio DB. Nepoznato je gde je veliki deo dokumenata relevantnih za ovaj slučaj. Zna se da je deo arhive DB-a uništen posle 5. oktobra, ali istraga o tome nikada nije rezultirala krivičnim prijavama.
„Izveštaj Ćuran“ imao je formu zvaničnog izveštaja o praćenju Ćuruvije na dan 11. aprila. Nije utvrđeno da li je dokument autentičan, mada ne postoji mnogo razloga da se u to sumnja. Nije poznato ni gde se nalazi original. Po medijima se nagađalo da su izveštaj o praćenju dostavili Stevan Nikčević ili Vladimir Nikolić, ali su obojica to negirali.
Tokom jeseni su svedočili pripadnici Trećeg odeljenja CRDB beograd, koje je bilo zaduženo za nadzor nad takozvanim „unutrašnjim neprijateljem“, u šta su se u Miloševićevo vreme računali i novinari koji nisu bili naklonjeni režimu
Prema sećanju mnogih svedoka, u haotičnim danima na početku bombardovanja kucani izveštaji nisu ni sačinjavani. U slučaju praćenja Ćuruvije to je urađeno samo 11. aprila, „da bi se služba pokrila“.
Zvanični kucani dnevni izveštaji o praćenju sačinjavani su na osnovu takozvane „knjige izveštaja“, obične sveske A4 formata u koju su agenti Devetog odeljenja na kraju svake smene unosili relevantna zapažanja i svoje potpise. Prema svedočenju jednog od svedoka, sve te sveske uništene su negde oko 5. oktobra 2000.
Postojao je i dnevnik koji su od početka bombardovanja vodili dežurni načelnici. Stevan Nikčević je na suđenju priznao da je kopiju tog dokumenta izneo i posle petooktobarskih promena predao Dušanu Mihajloviću, kada je on postao ministar policije.
Među svedocima koji će se pojaviti ped Specijalnim sudom u nastavku suđenja su Milorad Ulemek, čiji je iskaz iz januara 2014, da je Radomir Marković od njega tražio da ubije Ćuruviju, pokrenuo istragu s mrtve tačke, kao i pet pripadnika Zemunskog klana.
Trebalo bi da se pred sudom pojave i bivši haški optužnici Jovica Stanišić i Franko Simatović, kao i brojni drugi funkcioneri DB-a tokom devedesetih i dvehiljaditih, policajci koji su učestvovali u istrazi i nekoliko novinara, među kojima je i Miroslav Marković, pisac teksta Ekspres politike „Ćuruvija dočekao bombe“, kojim je praktično najavljeno ubistvo.
KO SU OPTUŽENI
Radomir Marković (69), diplomirani pravnik. Od oktobra 1998. do januara 2001. načelnik RDB. Osuđen na jedinstvenu kaznu od 40 godina zbog ubistva četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali i Ivana Stambolića. Trenutno na izdržavanju kazne u KPZ „Zabela“ u Požarevcu.
Milan Radonjić (56), diplomirani defektolog. Od 4. aprila 1999. godine načelnik beogradskog centra RDB, gde je došao sa mesta načelnika Druge (obaveštajne) uprave RDB . Suđeno mu za Ibarsku magistralu, zajedno sa Ratkom Romićem i Stevanom Bastom. Prvostepenom presudom njih trojica su bili osuđeni na po osam, odnosno sedam godina zatvora, ali je Apelacioni sud tu presudu ukinuo, da bi na ponovljenom suđenju početkom septembra svi bili oslobođeni. Trenutno u pritvoru.
Miroslav Kurak (45), po zanimanju kuvar. U vreme ubistva pripadnik rezervnog sastava RDB. Neosuđivan. Kum Ratka Romića. Trenutno u bekstvu, kako se pretpostavlja u Tanzaniji, gde organizuje lov na divlje zveri.
Ratko Romić (52), poljoprivredni inženjer. U vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB. Kum Miroslava Kuraka. Zaposlen u porodičnom preduzeću „Milvol Group“. Trenutno u pritvoru.
