11. april 2021.
Na današnji dan 1999. godine ubijen je novinar i izdavač Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavko Ćuruvija. Suđenje za ovaj zločin počelo je tek 2015, a danas, šest godina kasnije, neizvesno je kada će se i kako završiti. Ne samo što se postupak neumereno i neprimereno razvlači već je u toku i neometano pranje biografija okrivljenih, osporavanje krunskih činjenica i svedoka, kao i obnavljanje priče o izdajstvu i plaćeniku stranih država, iste one kojom je na Ćuruviju stavljena meta u sramnom tekstu „Ćuruvija dočekao bombe“ iz Ekspres politike, nekoliko dana pred ubistvo. Istovremeno, van sudnice, u javnosti jača taj obrazac napada na novinare kao strane plaćenike
Piše: Tamara Spaić
Zločinački režim Slobodana Miloševića 11. aprila 1999. godine iskoristio je NATO bombardovanje da se obračuna sa jednim od svojih najvećih kritičara, angažovao je „državne ubice“ iz Resora državne bezbednosti i ubio Slavka Ćuruviju, novinara i izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina.
Svaka naredna godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije sve je gora, mučnija i poraznija po celo društvo. Danas obeležavamo 22 godine a da, iako je gotovo sve poznato, to ubistvo nije zvanično rasvetljeno, ubice nisu pravosnažno kažnjene.
Prvostepena presuda protiv okrivljenih rukovodilaca i pripadnika Službe RDB-a Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića pala je na Apelacionom sudu prošle godine.
Ponovljeni postupak pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal počeo je 5. oktobra prošle godine.
Nije istražena politička pozadina ubistva
U prvostepenoj presudi, da podsetimo, koja je doneta u aprilu 2019. godine, posle četiri godine mučnog suđenja, prepunog beskonačnih svedočenja agenata Službe koji kažu da se slabo čega sećaju i pokušaja da se izuzmu ključni svedoci i dokazi, četvorica okrivljenih osuđeni su na ukupno 100 godina zatvora.
I mada je u presudi ostala neotkrivena politička pozadina, odnosno nalogodavac ubistva, a neposredni izvršilac označen kao N. N. lice, porodica, prijatelji i medijska zajednica nadali su se da će presuda ipak biti potvrđena nakon što su se na nju žalili i odbrana i tužilac. Pala je sa obrazloženjem da je prekoračena optužnica.
Utvrđivanjem političke pozadine sud se, nažalost, nikad nije bavio iako je bilo svedočenja koja su o tome govorila. I u samoj optužnici kao nalogodavac navedeno je N. N. lice.
„Nismo mogli da dođemo do toga ko je izdao direktnu naredbu iz vrha vlasti i zato u optužnici stoji da je nalog izdalo N. N. lice. Ipak, nema sumnje da je nalog došao odatle pošto je Resor državne bezbednosti bio državni organ koji je isključivo postupao po nalogu vlasti, a ne samoinicijativno“, kazao je na početku ponovljenog suđenja tužilac Milenko Mandić.
Vraćamo se u sramna vremena sramnog teksta „Ćuruvija dočekao bombe“ iz Ekspresa, par dana pred ubistvo Ćuruvije. U javnosti ponovo jača taj obrazac napada na novinare kao strane plaćenike i njihovo negiranje. I to ne deluje kao puka koincidencija
Tužilac Mandić je subordinaciju članova okrivljene četvoročlane grupe opisao ovako: Nalog za ubistvo Ćuruvije dao je bivši načelnik RDB-a Radomir Marković, koji je nakon odbijanja tadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije da to učini, posao dodelio drugooptuženom Milanu Radonjiću, kojeg je postavio za načelnika Centra RDB-a Beograd. Radonjić je „spustio“ nalog inspektoru Druge uprave RDB-a Ratku Romiću i pripadniku rezervnog sastava Službe Miroslavu Kuraku, pritom im obezbedivši službeno vozilo, detaljne podatke o kretanju žrtve i mogućnost da neopaženi izvrše ubistvo.
Našem sećanju na današnji dan dugujemo i sledeće činjenice: u spise predmeta na suđenju koje je počelo 2015. godine, punih 16 godina nakon ubistva, uopšte nisu uvrštena najranija svedočenja radnika Resora državne bezbednosti iz 2001. godine, kada je u DB-u sprovedena istraga o ubistvu i kada je sećanje bilo sveže, a operativci Službe najrasterećeniji straha posle smene Radeta Markovića, šefa RDB-a.
Tokom suđenja oni su masovno obolevali od amnezije, a u sudske spise su uvrštena njihova svedočenja iz 2006. i 2007. godine.
Tako je nastala jedna relativizujuća mešavina, mutljag u kome se teško razaznaju istina i jasne činjenice da je Slavka Ćuruviju 10. i 11. aprila 1999. godine pratilo čak 27 operativaca Devetog odeljenja CRDB-a, sa krajnje neuverljivim alibijem da je u pitanju „saradnik američke ambasade“ koji će ostvariti novi, ne zna se kakav, ali sumnjiv kontakt. Da su, po naređenju šefa beogradskog centra RDB-a Milana Radonjića, morali da javljaju svaki korak, svaki minut Slavka Ćuruvije i da su naglo povučeni neposredno pred ubistvo, da ne bi videli ubice, ali da bi im svojim operativnim radom omogućili da Slavka stignu i likvidiraju.
Ista matrica primenjena na Ibarskoj, u Budvi i na Stamboliću
Za razvejavanje magle i konfuzije koju neometano na suđenju kreiraju advokati okrivljenih, kao i za osvežavanje pamćenja kako je Služba zloupotrebljena za likvidaciju Slavka Ćuruvije, a po naređenju ljudi koji su ga jedini mogli izdati, a to su Slobodan Milošević i Mirjana Marković, verovatno je najjednostavnije pročitati izveštaj o svedočenju Gorana Petrovića, prvog načelnika RDB-a posle 5. oktobra.
Po zamagljivanju istine drugo suđenje bi moglo da prevaziđe domete prvog. Advokatica Zora Dobričanin Nikodinović zaprepastila je pozivanjem na ozloglašeni Zakon o informisanju iz 1998. i tvrdnjom kako se država „zakonito“ obračunala sa Ćuruvijom
U svom svedočenju Petrović jasno opisuje da je ista matrica ubistva političkih protivnika primenjena u četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali, pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi i ubistvu Ivana Stambolića (što u završnoj reči detaljno obrazlaže i advokat Slobodan Ružić). Posebno je zanimljivo njegovo svedočenje o operativcu koji je 2001. godine ispričao iskustvo kojeg sada više nema u spisima:
„U ekipi za praćenje bio je i kolega koji je počeo da radi tek dve-tri nedelje ranije. On nikad ranije nije čuo šifru 534, koja znači prekid posla, i zato je malo zaostao za ostalima u povlačenju, da bi uskoro dobio obaveštenje od organizatora praćenja koje je glasilo: ’Beži! Sklanjaj se! Prekidaj!’, što je svojevrsni presedan. U 15 godina dugoj karijeri nisam čuo da se tako nešto desilo“, rekao je Petrović.
Zašto sad podsećanje na ovo svedočenje?
Zato što svako novo ročište u ponovljenom postupku pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal predstavlja udaljavanje od činjenica, udaljavanje od pravde u simulaciji sudskog postupka, korak ka reviziji istorije i rehabilitaciji zločinačkih dela Službe pod rukovodstvom Radomira Markovića.
Drugo suđenje po zamagljivanju istine prevazilazi prvo
Već drugog dana ponovljenog suđenja videlo se da bi ovo novo, pred istim sudskim većem kojim predsedava sudija Snežana Jovanović, po zamagljivanju istine moglo da prevaziđe domete prvostepenog postupka.
Advokatica Zora Dobričanin Nikodinović zaprepastila je sve pozivanjem na ozloglašeni Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine i tvrdnjom da se država „zakonito“ obračunala sa Ćuruvijom i da nije imala motiv da pribegava ubistvu.
„Sve što je država imala da uradi protiv Slavka Ćuruvije uradila je kroz institucije. Država je zakonitim sredstvima rešila slučaj Ćuruvije i njegovih novina“, rekla je Zora Dobričanin Nikodinović.
Koliko je ovo pozivanje na ozloglašeni zakon cinično i perverzno, jasno je ako se podsetimo da je drakonskim sankcijama, apsurdno kratkim rokovima za plaćanje i plenidbom imovine, ovaj zakon doveo na ivicu egzistencije sve nezavisne medije.
Ćuruviji je policija zapečatila redakciju, zaplenila sve što je mogla, njega i dvojicu novinara DT-a osudila na zatvorske kazne, tako da je on bio prinuđen da štampanje novina prebaci u Crnu Goru.
Na samom početku se videlo i da će ponovljeno suđenje po puževskom tempu biti konkurentno prvostepenom postupku. Već posle drugog dana postupka, sudija Snežana Jovanović izašla je u susret zahtevu advokatice Dobričanin Nikodinović i otkazala treći dan suđenja.
Naredni glavni pretres trebalo je da bude održan za dva dana – 9. oktobra, a odložen je jer je advokatica tog dana već imala zakazano suđenje za „Jovanjicu“ gde zastupa Koluviju.
Svako novo ročište u ponovljenom postupku pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal predstavlja udaljavanje od činjenica, udaljavanje od pravde u simulaciji sudskog postupka, korak ka reviziji istorije i rehabilitaciji zločinačkih dela Službe pod rukovodstvom Radomira Markovića
Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara Veran Matić protestovao je javno i napisao da strahuje da će se ponoviti otezanje i usporavanje dolaženja do presude:
„Na pravdu u slučaju Ćuruvija čekamo 21 godinu. I dalje taj slučaj nema prednost u odnosu na druge sudske predmete. Posle viđenog u ova prva dva dana obnovljenog suđenja, iskreno sam zabrinut za nastavak i postupanja koja su pred nama.“
Bio je u pravu. Ročišta u novembru 2020. godine otkazana su zbog bolesti člana sudskog veća. Suđenja zakazana za decembar takođe su otkazana zbog bolesti još naredna dva puta i tako sve do februara ove godine, kada je od tri zakazana ročišta jedno odloženo zbog vakcinacije tužioca.
Martovska zasedanja su sva, osim jednog, odložena zbog bolesti Zore Dobričanin Nikodinović.
Naredna tri su zakazana za 20, 21. i 23. april, ali su i ona neizvesna jer je advokatica tražila odlaganje do maja. Sutkinja je zapretila da će, ukoliko se advokatica ne pojavi u aprilu, odrediti branioca po službenoj dužnosti, što bi ceo proces prolongiralo ne zna se koliko.
Na ročištima koja su održana dominirali su negiranje zločina i optužbe na račun Slavka Ćuruvije kao saradnika stranih ambasada.
Svako novo ročište u ponovljenom postupku za ubistvo Ćuruvije predstavljalo je novi pucanj u novinara.
Jer ne samo što se postupak neumereno i neprimereno razvlači već je u toku i neometano pranje biografija okrivljenih, osporavanje krunskih činjenica i svedoka, kao i obnavljanje priče o izdajstvu i plaćeniku stranih, neprijateljskih država, iste one kojom je na Ćuruviju stavljena meta u sramnom tekstu „Ćuruvija dočekao bombe“ iz Ekspres politike, nekoliko dana pred ubistvo.
Istovremeno, van sudnice, u javnosti jača taj obrazac napada na novinare kao strane plaćenike i njihovo negiranje i poništavanje kao novinara. I to ne deluje kao puka koincidencija. Što se više bez presude udaljavamo od dana kad je režim likvidirao Slavka Ćuruviju, to više jača model po kome Služba likvidira novinara tako što ga prvo proglašava za „stranog plaćenika“.
Zloslutno aktuelno danas deluje ono što je Slavko Ćuruvija izrekao na nagovaranje prijatelja i kolega da se skloni i pobegne pred pretnjama režima:
„Ako država reši da te ubije, možeš da se skloniš i na Aljasku – naći će te i ubiti.“
