30. mart 2016.
Obaveštajac Predrag Nikolić, koji je pratio Slavka Ćuruviju na dan ubistva, sa priličnom sigurnošću tvrdio da je komunikacija agenata „dupleks“ vezom praćena iz centra Devetog odeljenja. Optuženi Milan Radonjić odgovorio da taj centar u vreme bombardovanja nije postojao, kao ni taj način komunikacije. Važno je kako se tačno ova komunikacija odvijala, jer je jedan od navoda optužnice da su izvršioci ubistva imali radio-stanicu preko koje su pratili Ćuruvijino kretanje
Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić
U utorak su na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije svedočila poslednja trojica u dugom nizu radnika Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti (RDB) koji su se proteklih meseci smenjivali pred većem Specijalnog suda.
Iako je reč o trojici radnika prve smene, koja je na dan ubistva pratila vlasnika Dnevnog telegrafa pre podne, pre nego što je praćenje prekinuto, da bi Ćuruvija ubrzo potom bio ubijen, pa su se očekivali nezanimljivi iskazi, a i oni su, kao i raniji svedoci, izjavili da se mnogo čega više ne sećaju, oni su na neke detalje koji su se provlačili kroz sva ranija svedočenja bacili nešto drugačije svetlo.
Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja, usred dana, na ulazu u dvorište svoje zgrade.
Na optuženičkoj klupi Specijalnog suda, pored tadašnjeg šefa RDB Radomira Markovića, nalaze se i bivši šef beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao i tadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB Ratko Romić. Kao izvršilac ubistva optužen je bivši pripadnik rezervnog sastava RDB Milan Kurak, koji je u bekstvu.
Dupleks vezu mogle da čuju i ubice
U utorak je najznačajnije bilo svedočenje Predraga Nikolića, „pešaka“ u prvoj smeni. Po njegovom sećanju, Ćuruviju i njegovu prijateljicu Branku Prpu pratio je od izlaska iz stana oko podneva 11. aprila i tokom šetnje po centru grada.
Među ključnim tačkama ranijih ispitivanja bila su pitanja o prirodi i vrsti radio-veze koju su među sobom održavali pripadnici Devetog odeljenja. Agenti pešaci imali su ručne radio-stanice, a i svaki automobil Devetog odeljenja imao je svoju kolsku stanicu. Pozicije praćene osobe i promene u njenom kretanju javljane su šifrovano radio-vezom.
Važno je kako se tačno ova komunikacija odvijala, jer je jedan od navoda optužnice da su izvršioci ubistva imali radio-stanicu preko koje su pratili Ćuruvijino kretanje i tako znali kada on dolazi kući, gde su mu postavili zasedu.
U mirnodopsko vreme postojao je centar veze Devetog odeljenja, gde je službenik radio-stanicom pratio komunikaciju, beležio šta je javljeno, a za svaku primljenu informaciju preko radio-stanice je odgovarao: „Primljeno“.
Nikolić je objasnio da se par šetao centrom grada, da bi se preko Kosančićevog venca uputio ka Savi. U tom trenutku on je „dobio informaciju“ da ih je neko od kolega izgubio. Na to je potrčao da ih nađe i posle minut ili dva video Ćuruviju kako prelazi železničke šine prema Savi. On nije, a misli da nije ni neko drugi, javio nadređenima o ovom incidentu
Koristila se „dupleks“ veza, koja je išla preko repetitora, pa se čula na široj teritoriji glavnog grada, da bi komunikaciju mogli da prate radnici u centru veze, a po potrebi i drugi radnici beogradskog centra RDB zaduženi za konkretan slučaj.
Postojala je i „simpleks“ veza, direktno između dve radio-stanice, rezervna varijanta koja je korišćena kada, na primer, komunikacija unutar dela prateće ekipe treba da se odvoji i prati još nekog osim glavnog „objekta“ praćenja, ili kada se repetitori pokvare. Razgovori vođeni preko „simpleksa“ čuli su se u krugu od kilometar-dva. Samim tim je pitanje da li bi ubice, koje su se morale nalaziti u relativnoj blizini Ćuruvijinog stana u Svetogorskoj 35, mogle da čuju ono što ih zanima.
Sporno je šta se dešavalo u vreme NATO agresije. Iako odbrana objašnjava da repetitori koje je koristio RDB u vreme bombardovanja uopšte nisu radili, većina ranijih svedoka složila se da je tokom praćenja Ćuruvije korišćena redovna, „dupleks“ veza (mada jedan svedok čak tvrdi da radio-komunikacija na dan ubistva uopšte nije funkcionisala i da radio-stanice nisu korišćene).
Neki od dosadašnjih svedoka, kao i odbrana, tvrdili su da zbog toga što je zgrada u kojoj se nalazilo Deveto odeljenje (i centar veze) već bila pogođena u bombardovanju, centar veze uopšte nije radio, a drugi se o tome uopšte nisu izjašnjavali.
I Predrag Nikolić je u utorak sa popriličnom sigurnošću tvrdio da je tokom praćenja tog dana korišćena „dupleks“ veza, ali je i dodao da centar veze zaista nije više imao svoje prostorije, ali da su ipak radnici tog centra nastavili da rade slušajući radio-saobraćaj sa druge lokacije. Zna to zato što mu je i 11. aprila prijem potvrđivan sa: „Primljeno“, tvrdio je.
Na pitanje ko su bili radnici centra veze, koji bi mogli da izgovore to „primljeno“, Nikolić se setio imena dvojice od, kako reče, ukupno trojice ili četvorice za koje zna da su inače obavljali taj posao. Obojica su, naglasio je, preminuli.
Milan Radonjić je posle njegovog svedočenja stavio primedbu da „centar veze u toku NATO bombardovanja zbog izmeštanja nije postojao, kao ni komunikacija koju svedok pominje“.
Kako je Ćuruvija nestao pratiocima
Drugi važan detalj Nikolićevog svedočenja bila je tvrdnja da su radnici prve smene u jednom trenutku izgubili iz vida Ćuruviju i Prpu i nisu znali gde se njih dvoje nalaze. O tome su govorili i neki od ranijih svedoka.
Nikolić je objasnio da se par šetao centrom grada, da bi se preko Kosančićevog venca uputio ka Savi. U tom trenutku on je „dobio informaciju“, mada nije siguran na koji način (pominjao je i da mu je neko možda javio „simpleks“ vezom), da ih je neko od kolega izgubio. Na to je potrčao da ih nađe i posle minut ili dva video Ćuruviju kako prelazi železničke šine prema Savi. On nije, a misli da nije ni neko drugi, javio nadređenima o ovom incidentu.
Zamenik specijalnog tužioca Milenko Mandić pitao je Nikolića da li se ovaj detalj našao u izveštaju koji je prva smena sačinila na kraju radnog vremena, a svedok je odgovorio da nije. Optuženi Milan Radonjić je kasnije pitao da li bi takav događaj morao biti javljen nadređenima, a svedok je odgovorio da bi morao.
Radonjić je pitao i da li je Nikolić znao za još neki, kako reče, „bezbednosni problem“ tog dana, a svedok je odgovorio da ne zna.
Neki od dosadašnjih svedoka, kao i odbrana, tvrdili su da zbog toga što je zgrada u kojoj se nalazilo Deveto odeljenje (i centar veze) već bila pogođena u bombardovanju, centar veze uopšte nije radio, a drugi se o tome uopšte nisu izjašnjavali. I Predrag Nikolić je u utorak sa popriličnom sigurnošću tvrdio da je tokom praćenja tog dana korišćena „dupleks“ veza
Sledeći svedok Ivan Pokrajac, najstariji po rangu među vozačima prve smene, malo čega se konkretnog sećao, a o samom ubistvu nije ništa znao ni zato što je dobio odvojen zadatak da sa delom ekipe prati Ćuruvijinu „vezu“, muškarca sa kojim se novinar tokom šetnje sreo, pa je trebalo utvrditi njegov identitet.
Ipak, Radonjić ga je u dopunskom ispitivanju pitao da li bi se u izveštaju moralo napisati ako je tajno praćenje „provaljeno“, odnosno ako se ispostavi da je bilo ko shvatio šta to agenti Devetog odeljenja rade, na primer – ako neko kaže: „Da li si ti Zokijev?“. Predsedavajuća sudskog veća Snežana Jovanović nije dozvolila ovo pitanje jer nije dopunsko.
Radonjić je mislio na deo iskaza koji je u ponedeljak dao Ljubiša Dragović, još jedan vozač prve smene. On je rekao da mu se 11. aprila, kada je počinjao pratnju Ćuruvije, desilo nešto neobično:
„Prilikom uključivanja u Makedonsku ulicu, ka zgradi Politike, ispred mene je stao automobil ford fijesta ili opel korsa. Izašao je muškarac u zelenoj vijetnamki i upitao me: ‘Da li si Zokijev?’ Pitao sam ga: ‘O čemu pričate?’, a on je odgovorio: ‘Znam, znam, ja sam sa Zokijem radio dosta dugo u gradskom, pozdravi ga puno’.“ Zoran Pavić je bilo ime tadašnjeg načelnika Devetog odeljenja.
Učestalo javljanje kretanja
Treba znati da je nekoliko svedoka govorilo kako se dan pre ubistva, za vreme smene koju je vodio Dragan Pavić, dakle iste one koja je na dan ubistva radila prva, dogodio propust kada nije na vreme javljeno da Slavko Ćuruvija ide ka svom stanu, već tek kada je on ušao u pasaž u Svetogorskoj 35.
Zbog toga je, kažu ti svedoci, načelnik Devetog odeljenja, sada pokojni Zoran Pavić, bio na raportu kod Radonjića, a rezultat toga je i naređenje da se nadalje javlja svaka, i najmanja promena u kretanju Slavka Ćuruvije.
Po izjavama nekih svedoka, pre svega Stevana Nikčevića, tadašnjeg Radonjićevog zamenika, i Vladimira Nikolića, tadašnjeg načelnika analitičkog odeljenja beogradskog centra, zahtevi i naređenja Milana Radonjića u vezi sa praćenjem Ćuruvije bili su čudni i neuobičajeni, kao i nalog za prekid pratnje izdat desetak minuta pre ubistva.
Ukazivanje na (nedopustive?) propuste u radu Devetog odeljenja, međutim, otvara mogućnost objašnjenja Radonjićevih zahteva za povećanu revnost.
I na jučerašnjem ročištu govorilo se o belom golfu 3, vlasništvu Devetog odeljenja, koji je u vreme ubistva, prema navodima optužnice, koristio optuženi Ratko Romić. Nijedan od jučerašnjih svedoka nije ga video u danima praćenja Ćuruvije u zoni pratnje, ali je Ivan Pokrajac rekao da poznaje to vozilo i da ga je neko vreme i sam koristio.
Usledilo je pitanje odbrane da li je to vozilo bilo po nečemu prepoznatljivo, pre svega da li je imalo aluminijumske felne. Dragan Bakšunović, jedan od ranijih svedoka, tvrdio je, naime, da je baš po tome prepoznao automobil o kojem je reč, u danima praćenja pre ubistva, negde kod Palilulske pijace, dakle prilično blizu Ćuruvijinog stana.
Pokrajac je rekao da su felne bile obične i da se čak ne seća da je na vozilu nedostajala lajsna kao posledica oštećenja.
„Kod nas je politika da ako neko vozilo ima oštećenje odmah se popravlja, tako da naša vozila ne izlaze na teren sa oštećenjem“, objasnio je on.
Dan je završen svedočenjem Saše Jojića, pripravnika u prvoj smeni, koji se ama baš ničeg korisnog nije sećao, jer mu, kako kaže, nije bio poveren nikakav konkretan zadatak, već je samo posmatrao i učio. Zato je njegovo svedočenje bilo veoma kratko.
Za danas su u Specijalnom sudu predviđena svedočenja dve žene iz tadašnjeg sastava CRDB Beograd. Pozvana je Olivera Antonić Živaljević, koja je nakon ubistva slušala razgovore sa kućnog telefona Slavka Ćuruvije, i Dragana Smiljanić Blagojević, koja je kucala izveštaje.
ROMIĆ: SPINOVANJE I MANIPULISANJE
Na samom početku jučerašnjeg ročišta sudskom veću se obratio Ratko Romić, kako je rekao, u dogovoru sa svojim advokatom, a „zarad objektivnog i nepristrasnog informisanja javnosti“:
„Želim da kažem da je došlo do spinovanja informacija. Naime, sinoć je u Dnevniku B92 u 20 sati objavljena flagrantna neistina da je Ljubiša Dragović meni predao beli golf 11. aprila, u jutarnjim časovima. To je nastavak spinovanja i manipulisanja javnošću vezano za ovaj slučaj.“
Sudija Snežana Jovanović je odgovorila da se u sudu izvode dokazi na zakonskim osnovama.
„Šta ko piše i radi sa strane, to u krajnjoj liniji nije bitno za odlučivanje u ovom postupku“, rekla je Jovanovićeva.
Foto: Predrag Mitić / Slavko Ćuruvija fondacija
