6. jul 2016.
Svedočenje dvojice pripadnika UBPOK, kojima je 2001. i 2002. zadatak bio da rade na razrešenju ubistva Slavka Ćuruvije, ukazalo samo na mnoštvo problema tokom istrage: ona nije bila objedinjena, postoji neslaganje da li je saradnja javne bezbednosti sa tajnom službom bila loša ili dobra, pa i u detaljima kao što je onaj da li su identifikovana dva ili jedan napadač. UBPOK u to vreme, dve–tri godine posle ubistva, nije tražio od čelnika RDB da se izjasne zašto je Ćuruvija praćen
Pišu: Zoran B. Nikolić i Marija Budimir
Dva penzionisana pripadnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), koji su tokom 2001. i 2002. godine rukovodili istragom o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, posvedočili su danas pred Specijalnim sudom da su na početku rada zatekli priličan haos u dotadašnjoj istrazi, koja uopšte nije bila objedinjena. Iz njihovih svedočenja, međutim, moglo se zaključiti da ni istraga koju su oni sami vodili nije tekla ništa manje haotično.
Za ubistvo vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin 11. aprila 1999. godine optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Radomir Marković, bivši načelnik beogradskog centra RDB (CRDB) Milan Radonjić, kao i bivši pripadnici te službe Ratko Romić i Miroslav Kurak.
Knežević: Stihijski rad Poskoka
Radovan Knežević je od maja 2001, kada je osnovan UBPOK koji je zamenio nekoliko meseci ranije formiranu grupu „Poskok“, pa do kraja 2002. godine bio načelnik te uprave. On je pred sudom rekao da o ubistvu Slavka Ćuruvije nema nikakva saznanja koja se ne nalaze u službenim beleškama i sudskim spisima. Naveo je i da u to vreme sadašnji optuženi nisu pominjani u istrazi.
Knežević je svedočio da je po stupanju na dužnost ustanovio da jedinstveni predmet o ubistvu Slavka Ćuruvije ne postoji, odnosno da su neki njegovi delovi još uvek u Gradskom SUP-u Beograd, koji je počeo istragu, a neki u Upravi kriminalističke policije (UKP) na nivou MUP-a. Odgovornost za takvo stanje prebacio je na tadašnjeg zamenika načelnika UKP Mileta Novakovića koji, po Kneževićevim rečima, „nije radio dobro“.
Tek tada je doneta je odluka da se sve te odvojene istrage objedine. Knežević nije mogao da kaže kako je tačno tekla primopredaja spisa o istrazi gradskog SUP-a UBPOK-u, kada je ona objavljena, niti ko je to obavio. Rekao je da je za to bio zadužen Dragan Marković, načelnik Odeljenja za opšti organizovani kriminal UBPOK-a, koji je svedočio neposredno posle njega.
Knežević je rekao i da su za istragu o ubistvu Ćuruvije bili zaduženi tadašnji operativci UBPOK-a Slaviša Sovtić i Rodoljub Milović. Na pitanje advokata odbrane rekao je da misli da su njih dvojica došla iz „Poskoka“, ali se ni o radu te formacije nije pohvalno izrazio.
„’Poskok’ je formiran stihijski i tako je i radio“, rekao je Knežević.
Marković je više puta ponovio da su pripadnici novoformiranog UBPOK-a „prionuli“ da obave posao, govorio o značajnim rezultatima koje su postigli, potkrepljujući to brojem pripadnika RDB-a koji su oslobođeni obaveze čuvanja državne tajne i tvrdio da je UBPOK počeo da se bavi ubistvom Ćuruvije tek na njegovo lično insistiranje. Međutim, kada ga je Milan Radonjić upitao da li su pripadnici UBPOK-a od RDB-a tražili da se izjasni iz kojih je uopšte razloga Ćuruvija bio praćen, Marković je odgovorio: „Ja lično nisam“
Ovaj svedok je, opisujući saradnju UBPOK-a sa Resorom državne bezbednosti, rekao da je stekao utisak da tadašnji zamenik načelnika RDB-a Zoran Mijatović nije baš bio spreman na saradnju.
„Mijatović je igrao čudnu igru oko tog predmeta. Kada mi od RDB-a zatražimo neke spise, on pošalje nešto drugo. Kada smo tražili da saslušamo pripadnike Devetog odeljenja CRDB Beograd koji su pratili Ćuruviju, i poslali spisak u RDB, došli su nam neki drugi ljudi, ne oni koje smo tražili. Kao, Mijatović je pogrešio. Nismo ih saslušali. Kasnije je navodno RDB saslušala te ljude koje smo tražili i poslala nam zapisnike. Naši ljudi to nisu radili“, rekao je Knežević.
On je govorio i o dnevniku dežurstava CRDB-a, za koji je Stevan Nikčević, u vreme ubistva Radonjićev zamenik, rekao UBPOK-u da je jednu njegovu kopiju poslao Dušanu Mihajloviću, koji je posle formiranja vlade Zorana Đinđića postao ministar unutrašnjih poslova.
Operativci UBPOK-a su kabinetu ministra poslali dopis sa pitanjem da li je to tačno i da li je kopija dnevnika dežurstava kod ministra. Zvanično im nikada nije odgovoreno, ali je iz ministrovog kabineta došla nezvanična informacija da to nije tačno i da ministar nema kopiju dnevnika, rekao je Knežević.
Knežević je rekao da su ubistvo, prema indicijama koje je tada imao UBPOK, izvršila dva napadača, a da je po njegovom sećanju iz razgovora sa Brankom Prpom stigla informacija da napadači nisu nosili maske.
Prvi načelnik UBPOK-a je rekao da su u vreme o kojem je govorio postojale indicije o učešću Zorana Ristovića Prike, pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) i Luke Pejovića, rezerviste JSO, u atentatu na Ćuruviju. Obojica su sada pokojni.
„Za Priku smo dobili informaciju da su neki delovi njegovog leša zakopani ispod nekog mosta“, rekao je Knežević i dodao da su pripadnici UBPOK-a s tim indicijama upoznali tadašnjeg republičkog javnog tužioca Radeta Terzića, ali da je tužilac zaključio da nema dovoljno dokaza da bi se dalje po tome postupalo.
Opširno, nerazumljivo – kao u Skupštini
Posle Kneževića svedočio je Dragan Marković, koji je zajedno sa Kneževićem 2001. godine došao u UBPOK iz subotičke policije.
Do početka današnjeg ročišta nije se znalo da li će se Marković, koji je sada u penziji, pojaviti u sudnici. On je pozvan preko MUP-a, ali je odatle sudu odgovoreno da im nije poznata adresa njihovog dugogodišnjeg radnika. Na početku svedočenja, Marković se revoltirano obratio sudu, tvrdeći da je poziv za svedočenje dobio tek 3. jula, kada je policajac došao da mu ga uruči, a da nikada ranije nije ni pokušana dostava poziva.
Markovićevo svedočenje bilo je nerazumljivo, preopširno, nije se ticalo teme, niti pitanja koja su mu prisutni u sudnici postavljali. Ukratko, bilo je primerenije za skupštinsku govornicu nego za svedočenje u krivičnom postupku.
Dodatni problem bilo je to što je bilo predviđeno da današnje ročište traje samo do 11.30, jer je jedan od članova sudskog veća žurio zbog neodložnih obaveza. Zato je predsednica sudskog veća Snežana Jovanović požurivala ionako nezahvalnog svedoka, pa je čak prekinula njegovo „neometano“ izlaganje i naložila zameniku specijalnog tužioca Milenku Mandiću da pređe na postavljanje pitanja.
Od Markovića se na jedvite jade moglo saznati da, po njegovim sećanjima, mnogo toga što je rekao njegov nekadašnji pretpostavljeni Radovan Knežević – nije tačno. Za Kneževićevu tvrdnju da je RDB na saslušanje u UBPOK poslao pogrešne ljude, Marković je rekao da je Knežević očigledno „napravio neki lapsus“, jer se to desilo u slučaju istrage o nekom drugom ubistvu, a ne o atentatu na Ćuruviju. Za razliku od Kneževića, Marković je izjavio da je po njegovom saznanju ubistvo izvršio samo jedan napadač.
On je objasnio da je saradnja sa RDB-om bila onakva kako je opisivao Knežević dok su na čelu tog resora bili Goran Petrović, kao načelnik, i Zoran Mijatović, kao njegov zamenik, ali se sve promenilo nabolje kada su, posle pobune pripadnika JSO krajem 2001. godine, na njihova mesta došli Andreja Savić i Milorad Bracanović.
Knežević je svedočio da je po stupanju na dužnost ustanovio da jedinstveni predmet o ubistvu Slavka Ćuruvije ne postoji, odnosno da su neki njegovi delovi još uvek u Gradskom SUP-u Beograd, koji je počeo istragu, a neki u Upravi kriminalističke policije (UKP) na nivou MUP-a. Odgovornost za takvo stanje prebacio je na tadašnjeg zamenika načelnika UKP Mileta Novakovića koji, po Kneževićevim rečima, „nije radio dobro“
Marković je više puta ponovio da su pripadnici novoformiranog UBPOK-a „prionuli“ da obave posao, govorio je o značajnim rezultatima koje su postigli, potkrepljujući to brojem pripadnika RDB-a koji su oslobođeni obaveze čuvanja državne tajne i tvrdio da je UBPOK počeo da se bavi ubistvom Ćuruvije tek na njegovo lično insistiranje. Kada ga je Milan Radonjić, međutim, upitao da li su pripadnici UBPOK-a od RDB-a tražili da se izjasni iz kojih je uopšte razloga Ćuruvija bio praćen, Marković je odgovorio:
„Ja lično nisam.“
Pošto veću nije bilo jasno da li se Markovićev odgovor odnosi samo na to šta je on lično zatražio ili na celo njegovo odeljenje, s mukom se došlo do Markovićevog izjašnjenja da taj podatak od RDB-a nisu tražili ni on, niti pripadnici odeljenja kojim je rukovodio.
Sudija Snežana Jovanović obavestila je prisutne da se najavljeno čitanje izjave pokojnog Aleksandra Tijanića, date u istražnom postupku, odlaže za neko od narednih ročišta.
Na kraju ročišta, Zora Nikodinović Dobričanin, branilac Radonjića i Romića, ponovo je iznela zahtev za puštanje njenih klijenata iz pritvora, produživši tako trajanje ročišta za čitav sat preko predviđenog termina.
Nikodinović Dobričanin je rekla da je sve jasnije da razlozi za pritvor ne postoje. Ona se usprotivila argumentu o „uznemirenju javnosti s obzirom na ličnost ubijenog“, kao previše uopštenom, i da se razlozi za pritvor za svakog optuženog moraju individualizovati.
„Ne mogu se kao razlog navoditi nepromenjive činjenice. Slavko Ćuruvija će uvek biti urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa i Evropljanina. To ne može biti razlog za pritvor“, rekla je Nikodinović Dobričanin.
Milenko Mandić je, odgovarajući na ovaj zahtev, ponovo rekao da se Tužilaštvo tome protivi, ali je i dodao da je nedopustivo da zastupnica odbrane „omalovažava ličnost Slavka Ćuruvije“.
Zora Nikodinović Dobričanin je burno reagovala, napomenuvši da to što je Mandić rekao doživljava kao uvredu, jer ona nije tako rekla. Ona je zahtevala da se o ovom Mandićevom istupu izjasni tužilac za organizovani kriminal i da se tužilac na ovom suđenju zameni.
Posle kraće pauze, sudsko veće se izjasnilo da odbija predlog o ukidanju pritvora Milanu Radonjiću i Ratku Romiću.
Suđenje se nastavlja 23. septembra.
MARINKOV: ODBRANA POTENCIRA DRUGE IZVRŠIOCE
Advokat Vladimir Marinkov, branilac Radomira Markovića, rekao je novinarima da nije posebno zadovoljan današnjim svedočenjem.
„Imali smo i ranije ovakva svedočenja pripadnika policije, gde su neka dva druga lica figurirana kao izvršioci ubistva. To nikad nije dovedeno do kraja, verovatno zato što su oni ubijeni ili zato što nije postojala politička volja. Odbrana to potencira, jer onda optuženi – njihovi klijenti nisu krivi“, rekao je Marinkov.
