5. april 2017.
Nakon 5. oktobra, iz vrha Resora državne bezbednosti stigao je nalog da se selektivno uništi dokumentacija od 1998. do 2000. godine, uključujući depeše, planove rada, izveštaje o radu centara i sve ono što je moglo da ukaže na zloupotrebe u radu RDB-a, uključujući i dosije koji se odnosio na Slavka Ćuruviju, rekao je Zoran Stijović, nekadašnji pomoćnik načelnika beogradskog centra RDB-a.
Pišu: Marija Vučić i Svetlana Palić
Stijović je danas u veoma detaljnom izlaganju pred Specijalnim sudom u Beogradu, u postupku za ubistvo Ćuruvije, rekao da je, nakon što je februara 2000. godine došao u beogradski CRDB, dobio zadatak da ispita dotadašnje zloupotrebe Službe i zakonitost rada.
Naložio je da mu iz svih centara RDB-a u Srbiji dostave izveštaje u vezi sa uništavanjem dokumentacije nakon što su posumnjali da je jedan broj dosijea političara, funkcionera i javnih ličnosti presnimljen i da su diskovi sa svim podacima o njima nestali.
Pristigla mu je, kaže, velika dokumentacija koju je on pregledao i sredinom marta 2001. godine sastavio izveštaj o tome, u kome je ukazao na „bezbednosne implikacije, odnosno štetnost i posledice uništavanja dokumentacije“ i naložio da se podnese krivična prijava protiv odgovornih.
„Rade Marković je 6. oktobra 2000. godine poslao depešu u kojoj traži da se pregledaju materijali i dokumentacija RDB-a i da se izvrši selektivno uništavanje. Potom je tadašnji načelnik Pete uprave RDB Miloš Teodorović dao nalog da se taksativno unište svi delovodnici od 1998. do 2000. godine, depeše, planovi rada, izveštaji o radu centara… Uništena je dokumentacija u papirnom i elektronskom obliku i mikrofilmovi, sve što može da ukaže na zloupotrebe iz svih centara, osim novosadskog, zrenjaninskog i subotičkog. Ova tri centra nisu postupila po nalogu i tu dokumentaciju su sakrili i sačuvali. Dokumentacija je uništena i u CRDB Beograd. Bilo je indikativno da su pokušali da prikriju zloupotrebe Službe u tom periodu“, rekao je Stijović.
U jednom trenutku je, kaže, dobio i dosije Slavka Ćuruvije, u kome je uočio „niz bezbednosno indikativnih stvari“.
„Vrlo lako se moglo videti da je dosije očišćen, da izjave operativaca ne koincidiraju sa izjavama radnika pratećeg aparata, ima stvari koje nisu pokrivene papirima. Nema informacija o nekim periodima kada se radilo intenzivno na njegovoj pratnji“, kaže on.
Tražio je da se obave dodatni razgovori sa operativcima „kako bi se stvari produbile“, i iz kojih su utvrdili da ima indicija da je bilo zloupotreba u radu RDB-a.
Održan je zajednički sastanak na kome je odlučeno da se kao organizator ubistva Ćuruvije privede sada okrivljeni Milan Radonjić, nekadašnji načelnik CRDB Beograd.
„Rade Marković je bio spreman da pomogne državi i da priča o privrednim, kriminalnim, korupcionaškim aferama o kojima je nešto znao, i da u svojstvu svedoka to ponovi pred istražnim sudijom. Pitao sam ga i o slučaju Ćuruvije, Ibarske magistrale i Ivana Stambolića, ali on je rekao da nije spreman da govori o tome i da ćemo pričati kada dođe vreme“ (Stijović)
„Dosta puta sam radio takve istrage i znam da postoji merilo – šta misliš da znaš, šta znaš, a šta možeš da dokažeš. Nisam bio siguran da ima dovoljno osnova da se privodi Radonjić, ali mi je dat nalog da se on privede. To je, međutim, potrajalo nekoliko dana, Radonjić je tajno praćen, prisluškivani su mu telefoni, i mobilni i fiksni. Kada sam pitao šta je bilo i gde je on, operativci su mi rekli da je on profesionalac, ne javlja se, menja telefone, da su ga videli, ali je bio sa nekim ljudima pa nisu mogli da mu priđu. Ja sam ga odmah pozvao telefonom, i on se javio i došao. Kada je došao, rekao sam mu: Ako si imao herca da to radiš, sad reci, skini ljagu sa Službe. Međutim, on ništa nije želeo da priča“, kaže Stijović.
Iako je bilo dogovoreno da se podigne krivična prijava protiv Radonjića zbog sumnje da je organizator Ćuruvijinog ubistva, iz nekog razloga mu je ipak napisana prijava zbog pomaganja u atentatu na Ibarskoj magistrali, i određen mu je pritvor.
Ubrzo potom, Stijović je, kako sam kaže, dobio dojavu da mu se sprema ubistvo, da se priča u JSO kako on istražuje ove zloupotrebe, da je nekoliko navodnih „pucača“ prešlo Drinu i da je trebalo da ga likvidiraju zajedno sa Nikolom Lončarom Bambijem.
„Pratili su me i tri dana sam bio sakriven, nisu mogli da me lociraju. Iskoristio sam bolovanje i ležao sam u bolnici neko vreme. U bolnici sam provalio pratnju, nestao mi je dosije na Institutu za pulmologiju… Kada sam otišao kući, saznao sam da načelnik RDB-a Goran Petrović preko svojih kanala plasira priču o tome da imam paranoju i da izmišljam. Ubrzo sam isključen iz svih poslova“, kaže on.
Zatvorski razgovori sa Radetom Markovićem
Stijović kaže da je, po dolasku u CRDB Beograd i nakon što je utvrdio da je dokumentacija uništavana, otišao u zatvor kod Radomira Markovića da od njega dobije pojašnjenje.
Marković je, prema njegovim rečima, tada bio veoma zabrinut za svoju bezbednost i za bezbednost svoje porodice i bojao se da može da bude zloupotrebljen, pa je tražio pisanu garanciju premijera Zorana Đinđića, predsednika Vojislava Koštunice i ministra Dušana Mihajlovića da će sve što bude rekao ostati tajna.
Garanciju nisu želeli da mu daju, ali je Marković na kraju pristao da govori.
„Bio je spreman da pomogne državi i da priča o privrednim, kriminalnim, korupcionaškim aferama o kojima je nešto znao, i da u svojstvu svedoka to ponovi pred istražnim sudijom. Pitao sam ga i o slučaju Ćuruvije, Ibarske magistrale i Ivana Stambolića, ali on je rekao da nije spreman da govori o tome i da ćemo pričati kada za to dođe vreme. Ja nisam insistirao jer sam radio takve istrage i znao sam kako se priča s ljudima u takvim situacijama kada su u neravnopravnom položaju“, rekao je on.
„Vrlo lako se moglo videti da je dosije očišćen, da izjave operativaca ne koincidiraju sa izjavama radnika pratećeg aparata, ima stvari koje nisu pokrivene papirima. Nema informacija o nekim periodima kada se radilo intenzivno na njegovoj pratnji“ (Stijović)
Razgovori s njim su trajali do maja, da bi odjednom, priseća se Stijović, Marković napravio distancu rekavši mu da je bio na sastanku sa ministrom Dušanom Mihajlovićem i vrhom Državne bezbednosti, što je Stijovića „lično i profesionalno pogodilo“.
„Otišao sam kod tadašnjeg zamenika načelnika DB-a Zorana Mijatovića i rekao mu svašta, između ostalog i da je trebalo da budem upoznat s tim da će oni razgovarati sa Markovićem. Došlo je do sukoba među nama, nakon čega je meni zabranjeno da idem kod Markovića. Sve dok se jula nisam vratio sa jednog službenog puta, kada sam dobio nalog da obavim još jedan razgovor s njim, koji je sniman. Posle toga sam otišao na odmor, i kada sam se vratio sredinom jula, rečeno mi je da je napravljen prodor u slučaju Ćuruvija i da je to gotova stvar“, kaže Stijović.
Naloženo mu je da pregleda predmet i privede ga kraju, pa da se slučaj prepusti tužilaštvu. Tada je, priča on, i došao do dosijea Slavka Ćuruvije, kada je utvrdio da nedostaju delovi iz dokumentacije.
Podmetanje „ubice“?
Pre nego što je došao na mesto pomoćnika CRDB Beograd, Stijović kaže da je za ubistvo Ćuruvije čuo iz medija dok je još bio na Kosovu i Metohiji radeći u prištinskom centru RDB-a. Priseća se da se posle toga, oktobra 1999. godine, u Blicu pojavio dosije „Ćuran“ – izveštaj o tajnom praćenju Ćuruvije – o čijoj se autentičnosti diskutovalo u javnosti, a koji je, kaže Stijović, po svemu ličio na izveštaje DB-a.
„U Blicu je ubrzo potom izašao tekst sa analizama autentičnosti dokumenta, a u jednom antrfileu bilo je napisano da je ubistvo izvela grupa operativaca sa Kosova i Metohije, odnosno da je ubica D.Č.C., a dat je i broj njegove službene legitimacije. Bilo je lako pretpostaviti da je u pitanju moj saradnik Dragan Čeda Cvetković i da je to broj njegove legitimacije sa Kosova“, kaže Stijović.
U to vreme se u javnosti pojavila i Nataša Kandić sa tvrdnjom da je dobila anonimni telefonski poziv u kojem joj je naznačeno da je ubica upravo D.Č.C.
Da bi proverio otkud takve informacije, otišao je sa ministrom spoljnih poslova Goranom Svilanovićem kod tadašnjeg glavnog urednika Blica Veselina Simonovića.
„Čekao sam Svilanovića u kolima ispred Simonovićevog stana. Kad se vratio, rekao je da je Simonović tvrdio da ne može da se seti od koga su redakciji stigle takve informacije i da je to vrlo teško ustanoviti. Tekst je inače bio potpisan sa E.B., odnosno ‘Ekipa Blica’. Sa Kosova znam da se kroz takve tekstove poturaju… Potom je obavljen i razgovor sa Natašom Kandić, koja je potvrdila da se osoba koja ju je pozvala telefonom predstavila kao radnik DB-a i rekla da je ubica D.Č.C.“, priča Stijović.
O tome su, kaže on, ubrzo razgovarali i sa Radetom Markovićem i njegovim zamenikom Brankom Crnim, koji su mu rekli: „Odakle ti to? Služba ne ubija“.
Mihajlović: Hteo sam da sa Službe skinem hipoteku
Dušan Mihajlović, nekadašnji ministar policije posle petooktobarskih promena, izjavio je u Specijalnom sudu da je tadašnjim stavljanjem prioriteta na rešavanje slučaja ubistva novinara Slavka Ćuruvije želeo da skine hipoteku sa Službe državne bezbednosti koja je u javnosti osumnjičena kao saučesnik tog ubistva.
„Ubistvo Slavka Ćuruvije je u javnosti okarakterisano kao političko. To nije moj stav, već je to bilo preovlađujuće mišljenje tadašnje vladajuće strukture i medija, uz dodatak da iza tog ubistva stoji Služba državne bezbednosti. Lično sam to doživeo kao hipoteku nad Ministarstvom unutrašnjih poslova i želeo sam da je skinem“, rekao je Mihajlović.
Na direktno pitanje sudije Snežane Jovanović da li je tokom mandata došao do pouzdanog saznanja da iza ubistva stoji SDB, Mihajlović je rekao da je „sumnja postojala“, da je nedvosmisleno utvrđeno da je „Služba pratila Slavka Ćuruviju na dan ubistva“ i da je ta pratnja „prekinuta neposredno pred ubistvo“.
„Sve to rađalo je razne sumnje koje je trebalo raščistiti. To nije urađeno u moje vreme, krivična prijava nije podneta. Moj mandat se završio, dva ubistva su razrešena (ubistvo na Ibarskoj magistrali i ubistvo Ivana Stambolića, op. aut.), ali ovo nije. Od tada do danas je prošla decenija, možda sada može…“
Ne sećam se…
Mihajlović je, drugog dana svedočenja, odgovarajući na pitanja okrivljenih Radomira Markovića, prvooptuženog i bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti, Milana Radonjića, drugooptuženog i nekadašnjeg načelnika Centra Resora državne bezbednosti Beograda, četvrtooptuženog Ratka Romića, bivšeg inspektora Druge uprave RDB, kao i sudije Snežane Jovanović i advokata okrivljenih, uglavnom govorio kako se ničeg ne seća jer je „star čovek, a time i nepouzdan svedok“.
Tako je, na primer, na pitanje Milana Radonjića: „Da li ste nekom novinaru dali ceduljicu na kojoj su pisala imena izvršilaca ubistva Slavka Ćuruvije?“ odgovorio: „Ne sećam se, ali se sećam priče o tome“.
Mihajlović se nije setio ni da je na kolegijumu u MUP-u rekao načelnicima kako „pojma nemaju“, da on zna da je ubica Slavka Ćuruvije Luka Pejović, kriminalac koga je sa verovatnoćom od 70 do 80 odsto prepoznala Branka Prpa, jedini živi svedok ubistva.
Mihajlović je uglavnom govorio kako se ničeg ne seća jer je „star čovek, a time i nepouzdan svedok“. Tako je, na primer, na pitanje Milana Radonjića: „Da li ste nekom novinaru dali ceduljicu na kojoj su pisala imena izvršilaca ubistva Slavka Ćuruvije?“ odgovorio: „Ne sećam se, ali se sećam priče o tome“
Kad mu je predočeno da su to govorili svedoci u ranijim iskazima, učesnici tih kolegijuma, poput Milorada Bracanovića i Dragana Karleuše, Mihajlović je opet rekao: „Ne sećam se. Malo mi je čudno da ja obaveštavam saradnike o nečemu o čemu su oni mene inače obaveštavali. Ja sam (na tim kolegijumima) uglavnom slušao i davao zadatke“.
Odgovarajući na pitanja Milana Radonjića, Mihajlović nije mogao da se seti gotovo ničega: zašto je DB pratila Slavka Ćuruviju, kada je u javnost dospeo dosije „Ćuran“. Ne seća se ni da je na tu temu pričao sa Natašom Kandić, niti da je ona protiv Markovića i njega podnela krivičnu prijavu za ubistvo Slavka Ćuruvije; ne zna ništa o navodnom video-snimku koji je napravila vojna obaveštajna služba a na kom se vidi ubica Slavka Ćuruvije itd.
Nekoliko puta je ponovio da se kao ministar nije bavio operativnim poslovima i da nije morao da zna takve detalje.
Tačno je, tuži me žena Luke Pejovića
Na direktno pitanje okrivljenog Ratka Romića da li je protiv njega pokrenut parnični postupak jer je u intervjuu Politici rekao da je slučaj Ćuruvija praktično rešen prepoznavanjem Luke Pejovića kao izvršioca, Mihajlović je odgovorio:
„Ne sećam se sadržaja intervjua u Politici, i kako tačno glasi ono što sam tamo rekao, ali tačno je da je gospođa Pejović protiv mene pokrenula parnični postupak.“
Mihajlović je dan ranije odbio da u kontekstu mogućeg ubice izgovori ime Luke Pejovića, kako se danas utvrdilo, upravo zbog ovog postupka. On je, međutim, ostao pri stavu da je prepoznavanje Branke Prpe relevantno i da je sa policijske tačke gledišta taj slučaj rešen. Na pitanje sudije Snežane Jovanović šta znači rešen, Mihajlović je rekao da to znači da „sad može da se pokrene istraga“.
„Za mene je to dovoljan osnov da se otvori istraga i utvrdi istina. To nije presuda ni rešenje. Nisam insistirao. Na tužiocu je bilo da prihvati ili odbaci. On je odbacio. Ne komentarišem odluke tužioca“, rekao je Mihajlović.
Odbrana: Nije rekao sve što zna
„Ovaj svedok je rekao manje nego što zna, a sve pod parolom ‘ne sećam se’. Zloupotrebio je i svoje pravo kao svedoka kada je zbog postojećeg parničnog postupka (koji protiv njega vodi supruga Luke Pejovića, op. aut.) odbio da odgovara na pitanja u krivičnom postupku“, ocenio je advokat Vladimir Marinkov, branilac prvooptuženog Markovića.
Okrivljeni Radomir Marković takođe je imao primedbe na svedočenje Dušana Mihajlovića. Iako je Mihajlović na neki način abolirao Markovića tvrdnjom da se za njegovog mandata ime bivšeg načelnika RDB-a nije dovodilo u vezu sa ubistvom Ćuruvije, Marković je bio nezadovoljan.
„On je kao ministar držao sve konce u svojim rukama i zna mnogo više nego što je rekao“, kazao je Marković.
USKORO DVE GODINE OD POČETKA SUĐENJA
Slavko Ćuruvija, vlasnik i novinar Dnevnog telegrafa i Evropljanina, ubijen je na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja SRJ, a suđenje optuženima počelo je tek 16 godina kasnije, u junu 2015. godine. U junu će se navršiti dve godine od početka procesa u Specijalnom sudu, a još nisu saslušani ni svi svedoci optužbe.
ZEMUNSKI KLAN IMAO VIŠE INFORMACIJA OD MENE
Prvooptuženi Radomir Marković pokušavao je da od Dušana Mihajlovića sazna da li je u vladi Zorana Đinđića bilo još ljudi koji su imali informacije o istragama kao što je istraga za ubistvo Slavka Ćuruvije. Mihajlović je odgovorio da je, mimo procedure, o tome znao premijer, ali druga imena nije navodio. Na pitanje Markovića da li je imao problema u vladi, ometanja u prikupljanju informacija, u istrazi i sl. Mihajlović je odgovorio:
„Imao sam hiljadu problema tada, ali nisam video ometanja ovog slučaja niti uticaja na istragu. Uverio sam se da je zemunsku klan imao informacije koje sam i ja dobijao, možda i više od toga, ali nevezano za ovaj slučaj.“
Na slici gore: Zoran Stijović. Foto: Slavko Ćuruvija fondacija