25. oktobar 2021.
Bivši načelni Resora državne bezbednosti i prvooptuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije u završnoj reči i na ponovljenom suđenju za to ubistvo negirao je svoju krivicu i ponovio da je čitavo suđenje zapravo obračun sa Slobodanom Miloševićem i Službom kojom je komandovao. Kao predvodnike svog progona i progona svih protivnika 5. oktobra označio je Verana Matića i Ljiljanu Smajlović, a danas je pred sudom izneo i tezu da su Ćuruviju ubili zbog njegovog navodnog saznanja o planu za vojni udar u Jugoslaviji. U utorak će svoje završne reči dati Milan Radonjić i Ratko Romić
Piše: Tamara Spaić
Faza iznošenja završnih reči u ponovljenom postupku za ubistvo novinara i izdavača Slavka Ćuruvije danas se u tzv. Specijalnom sudu za organizovani kriminal nastavila govorom Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti. Prvooptuženi Marković je iskoristio maksimalno vreme koje mu je sud odredio i sat i po ponavljao sve već poznate i više puta iznete teze o tome da optužnica nije zasnovana na dokazima.
U utorak će svoje završne reči izneti Milan Radonjić i Ratko Romić i time bi ovaj ponovljeni postupak trebalo da bude završen. Na presude će se čekati još neko vreme
Kao u filmu „Dan mrmota“, praktično smo prisustvovali reprizi njegove završne reči iz januara 2019. godine tokom prvostepenog postupka, kada je, kao i danas, tvrdio da suđenje za ubistvo Ćuruvije predstavlja politički obračun sa Slobodanom Miloševićem i Službom državne bezbednosti, naručen u stranim centrima moći.
Ovo je bilo sasvim očekivano, budući da tokom ponovljenog postupka, koji je počeo u oktobru 2020. godine, nije rečeno baš ništa novo, niti je izveden neki novi dokaz ili svedok koji bi mogli da utiču na odlučivanje bazirano na optužnici iz 2014. godine, a koju je sud prihvatio.
„Ako osudite nas, nećemo ostati samo bez odgovora ko je ubio Slavka Ćuruviju, već će vam biti zahvalni oni koji su očekivali ‘čudo’ da budu okrivljeni rukovodioci RDB, a da Slobodan Milošević ostane upamćen kao kriminalac, a ne kao državnik“, rekao je, između ostalog, prvookrivljeni Marković na kraju svog izlaganja.
Matić i Smajlović predvode progon
Time je zaokružio svoje početne teze da su, kako se izrazio, posle „građanske revolucije“ (5. oktobra, prim. nov.) na ključna mesta u državi dovedeni ljudi „po meri američke administracije“ kojima je glavni zadatak bio da Slobodana Miloševića liše slobode i da se reše ubistva sa političkom pozadinom na način da se „Srbija svetu predstavi kao zemlja kriminalaca“.
„Preko sto ljudi stavljeno je na mere praćenja i slušanja, a kako to nije dalo rezultata, rešili su da nas optuže po komandnoj odgovornosti“, rekao je prvooptuženi Marković i dodao da su „proganjani svi koji su se suprotstavili građanskoj revoluciji“.
Marković je naveo neka imena koja su po njemu verovatnije ubice, počev od bivših kriminalaca, poput Luke Pejovića, a osumnjičio je i Kontraobaveštajnu službu Vojske Jugoslavije
On je kao ključnu figuru tog „progona“ označio Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, jer se, kako je rekao, „predistražni postupak preselio u medije, a Matić dobio priliku da dovrši sve što je propušteno 6. oktobra“. Kao „umešanu“ u taj progon Marković je označio i novinarku Ljiljanu Smajlović, koja je takođe bila članica Komisije, i citirao deo iz jednog njenog intervjua u kome navodno tvrdi da novinari nisu uvek na strani istine, kao i da „nisu svete krave“.
„Njima je trebalo čudo, a ne presuda zasnovana na činjenicama i istini. Njihovim zapadnim partnerima je trebalo to čudo“, optuživao je prvookrivljeni Marković članove Komisije za istraživanje ubistava novinara.
Takođe je optužio i tadašnjeg specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da je prekršio prezumpciju nevinosti rekavši da su „uhapšene ubice Slavka Ćuruvije“ (kad su uhapšeni Marković, Milan Radonjić i Ratko Romić, prim. nov.), kao i da je time „poslao poruku sudu kako presuda treba da glasi“.
Lažni Legijin iskaz dat na inicijativu Verana Matića
Najveći deo svog današnjeg izlaganja prvookrivljeni Marković je posvetio negiranju svedočenja nekadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Lukovića Ulemeka i do detalja iznosio, kako je rekao, „nelogičnosti“ iz njegovog svedočenja. Ulemekovo svedočenje je inače bilo ključno za podizanje optužnice protiv Markovića, Milana Radonjića, tadašnjeg načelnika beogradskog centra RDB, Miroslava Kuraka, bivšeg pripadnika zloglasne JSO koja je umešana u sva politička ubistva tokom režima Slobodana Miloševića, i Ratka Romića, nekadašnjeg inspektora u Trećem odeljenju beogradskog centra RDB.
Ulemek je tada tužiocu ispričao da je 12–13 dana pre ubistva Slavka Ćuruvije (29. ili 30. marta 1999) doleteo helikopterom sa Kosova u Beograd na poziv tadašnjeg načelnika RDB Radomira Markovića. S njim se sreo u kancelariji Markovićevog pomoćnika Franka Simatovića i raportirao mu o stanju na terenu. Nakon toga ga je, prema Ulemekovom iskazu, Marković izveo u hodnik i od njega tražio da obavi jednu likvidaciju.
Preko sto ljudi stavljeno je posle 5. oktobra na mere praćenja i slušanja, a kako to nije dalo rezultata, rešili su da nas optuže po komandnoj odgovornosti (Radomir Marković, prvooptuženi za ubistvo)
„Potrebno je da se ukloni jedno lice koje trenutno svojim neprijateljskim delatnostima ozbiljno ugrožava bezbednost države“, naveo je Legija Markovićeve reči. Ulemek tvrdi da je odbio zadatak pravdajući se potrebom da tih prvih dana NATO agresije na SR Jugoslaviju bude sa svojom jedinicom na Kosovu.
Kad je posle dvadesetak dana shvatio da, kako je rekao, NATO nije toliko superioran koliko se mislilo, ponudio je Markoviću da njegova jedinica ipak izvrši zadatak, ali mu je odgovoreno da je to „već završeno“.
U iskazu, koji je sastavni deo optužnice, Legija navodi da je Radomir Marković jednom drugom prilikom, u sedištu načelstva RDB, „nonšalantno, sedeći za stolom, čitajući spise onako neobavezno“ i govoreći o „navigatorima“ koji će mu (Legiji, prim. nov.) biti dodeljeni za jednu novu akciju, rekao: „Ovi Radonjini, što su ubili Ćuruviju“, te da je, kad je izašao u hodnik, tamo zatekao Ratka Romića i Miroslava Kuraka i shvatio da su oni ti o kojima je Marković govorio.
Marković je danas ponovo negirao da se čuo telefonom sa Ulemekom dok je ovaj bio na Kosovu, kao i da se video sa njim pre 17. aprila 1999, šest dana nakon ubistva Slavka Ćuruvije. Pozvao se na nekoliko svedočenja ljudi iz vrha tadašnje DB, a posebno na Franka Simatovića i Milorada Bracanovića, koji su na sudu takođe osporavali da se susret o kome je Ulemek govorio odigrao.
„Optužnica se zasniva na pretpostavkama i razmišljanjima Ulemeka. Koji su njegovi motivi? Ostaviću njemu i njegovoj savesti da kaže zašto je dao tu izjavu koja nije istinita. Do ove izjave došlo je na inicijativu Verana Matića“, rekao je, između ostalog, prvookrivljeni Marković.
„Ćuruvija nezgodan svedok plana o puču“
On se takođe pozivao i na izjave bivšeg ministra policije posle petooktobarskih promena Dušana Mihajlovića, koji je, kako tvrdi, izjavio da Rade Marković u njegovo vreme nije figurirao kao okrivljeni i dodao da je „Zoran Mijatović, kao zamenik načelnika RDB posle petooktobarskih promena zadužen za istrage ubistava sa političkom pozadinom, kvario sve tragove“ koji su vodili ka drugima i usmeravao policijsku i tužilačku istragu ka Markoviću, Radonjiću, Kuraku i Romiću.
Marković je naveo neka imena koja su po njemu verovatnije ubice, počev od bivših kriminalaca, poput Luke Pejovića, a osumnjičio je i Kontraobaveštajnu službu Vojske Jugoslavije jer je, po njemu, Branka Prpa, jedini očevidac ubistva, otkrila ne samo kako je izgledao ubica već i da je Slavko Ćuruvija bio upoznat sa planovima o vojnom udaru koji su, navodno, planirali bivši načelnik Generalštaba Momčilo Perišić i bivši načelnik KOS Aleksandar Dimitrijević. Po Markovićevoj konstrukciji, Ćuruvija je bio nezgodan svedok ovog plana.
Ako osudite nas, nećemo ostati samo bez odgovora ko je ubio Slavka Ćuruviju, već će vam biti zahvalni oni koji su očekivali „čudo“ da budu okrivljeni rukovodioci RDB, a da Slobodan Milošević ostane upamćen kao kriminalac, a ne kao državnik (Radomir Marković, prvooptuženi za ubistvo)
Po starom, oprobanom receptu zatrpavanja celog predmeta mnoštvom nebitnih detalja okrivljeni rukovodioci ozloglašene Službe DB uvek na suđenju iznose nove detalje o mogućim osumnjičenima i raznoraznim okolnostima. Na suđenju uvek „iskrsne“ neki detalj koji nije bio „poznat“ iako smo udaljeni 22 godine od ubistva i gotovo da nema novih detalja u odnosu na vreme kad je u javnosti objavljen dosije „Ćuran“ 2000. godine. Ni ovo ročište toga nije bilo pošteđeno.
O merama praćenja Slavka Ćuruvije, za koje smo saznali iz dosijea „Ćuran“, Marković je danas ponovo rekao da su „bile primenjene isključivo zbog Ćuruvijinih bezbednosno interesantnih kontakata iz stranih službi“, a ne zato što je Ćuruvija bio novinar koji je hrabro istupao u javnosti i kritikovao režim Slobodana Miloševića i zbog toga bio označen kao „državni neprijatelj broj jedan“. Kao prilog toj tezi prvookrivljeni Marković je naveo da je službenik američke ambasade Daglas Dejvison donosio Ćuruviji novac kući.
Sutra se u tzv. Specijalnom sudu nastavlja iznošenje završnih reči okrivljenih i na redu su Milan Radonjić i Ratko Romić. Svaki od njih ima na raspolaganju po 90 minuta. Predsednica sudskog veća Snežana Jovanović danas je rekla da očekuje da će se ponovljeni postupak sutra time i završiti. Na presude ćemo čekati još neko vreme.
Ponovljeni postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije počeo je u oktobru prošle godine nakon što je Apelacioni sud prošle godine oborio prvostepenu presudu kojom su Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić oglašeni krivima. Tužilac u ovom predmetu Milenko Mandić zatražio je u svojoj završnoj reči maksimalne kazne, odnosno ukupno 160 godina zatvora za četvoricu okrivljenih. Ponovljeno suđenje ušlo je u svoju drugu godinu iako tokom njega nije iznet nijedan novi dokaz ili tvrdnja.
