16. maj, 2016
„Takva su bila vremena“ objasnio je Aleksandar Nešković, šef jednog od tri tima Analitičkog odeljenja beogradskog centra RDB, svoju odluku da kopira dosije Slavka Ćuruvije pre nego što ga je krajem 2000. odneo zameniku načelnika RDB Nikoli Ćurčiću, poverljivoj osobi vladarskog para Milošević–Marković. Ćurčić je tražio da vidi taj dosije, ali je odbio da potpiše karton kojim ga zadužuje
Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić
U Specijalnom sudu danas su, u nastavku suđenja za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, svedočila tri svedoka, bivša radnika Resora državne bezbednosti (RDB), koji o samom ubistvu nemaju nikakva neposredna saznanja, ali su mogli da razjasne neke druge aspekte bavljenja tajne službe vlasnikom listova Dnevni telegraf i Evropljanin, one koji se tiču prisluškivanja njegovih telefona i dokumentacije koja se o njemu vodila.
Za organizaciju ubistva Ćuruvije, 11. aprila 1999. godine, u pasažu koji je vodio ka njegovom stanu u Svetogorskoj ulici broj 35, optuženi su bivši načelnik RDB Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić. Pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, optužen je kao neposredni izvršilac, dok je Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave Resora državne bezbednosti, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu, koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.
Da li je Služba imala više dosijea o Ćuruviji?
Današnji svedok Aleksandar Nešković bio je šef jednog od tri tima koji su u vreme ubistva postojali u Petom (analitičkom) odeljenju beogradskog CRDB. U to odeljenje slivale su se sve informacije, tamo su sređivane i arhivirane. Neškovićev tim bio je zadužen za takozvani unutrašnji ekstremizam, a to je obuhvatalo sve koji su se protivili tadašnjem režimu.
Nešković je prvo rekao da se sa Ćuruvijinim dosijeom prvi put sreo nekoliko dana posle ubistva. On je objasnio da je tu fasciklu pregledao samoinicijativno, ponukan upravo nerazjašnjenim ubistvom. Kaže da je u Ćuruvijinom dosijeu našao nekih 60 dokumenata, ali da je najkasniji od tih papira unet u dosije najmanje godinu dana pre ubistva.
Naloge za trajne mere, dakle po odobrenju suda, u Sedmom odeljenju su čuvali, dok su naloge za privremene mere, one bez sudskog odobrenja, uništavali po okončanju privremene mere. U kancelarijskoj seckalici za papir
On takođe tvrdi da u dosijeu nije bilo naloga za primenu mera tajnog praćenja i prisluškivanja telefona, kao ni izveštaja o praćenju Ćuruvije na dan ubistva, koji se baš krajem 2000. pojavio i u medijima pod nazivom dosije „Ćuran“.
„Tu su bile samo službene beleške i izvodi iz drugih predmeta u kojima se pominje Ćuruvija. Uglavnom su to bile beleške stručnog sadržaja koji su se odnosili na njegove kontakte sa strancima, u vezi finansiranja njegovog lista“, rekao je Nešković, koji je objasnio da je inače Peto odeljenje za uvođenje mera praćenja ili prisluškivanja saznavalo „praktično odmah“.
„Kad operativac piše zahtev, jedan primerak se spušta u Analitiku, kad stiže odobrenje, jedan primerak se spušta u Analitiku, pa i rezultati. Postojale su i takozvane zatvorene obrade, kad se zbirni materijali spuštaju u Analitiku na kraju postupka. Onda vidimo da postoje ti zahtevi, odobrenje i izveštaji o primeni mera“, rekao je Nešković i objasnio da se prilikom pisanja bilo kog izveštaja kucao i jedan primerak za Peto odeljenje.
Svi dosadašnji svedoci potvrdili su da je Ćuruvija tokom tih godinu dana više puta praćen i mesecima neprekidno prisluškivan. Predrag Gikić, operativni radnik Trećeg odeljenja, koji je bio neposredno zadužen za Ćuruviju, u svom svedočenju prošle godine tvrdio je da je u martu 1999, kada je uz saglasnost sa svojim načelnikom zaključio da slučaj treba zatvoriti jer je prestao da bude „bezbednosno interesantan“, celokupnu dokumentaciju predao upravo Neškoviću. Nešković je ovo negirao.
Takva su bila vremena
Ovaj svedok je potom ispričao da je krajem 2000. godine dosije uzeo načelnik Petog odeljenja Dragan Stojčev jer ga je zatražio pokojni Nikola Ćurčić, Markovićev zamenik i poverljiva osoba vladarskog para Milošević–Marković. Stojčev je obavestio Neškovića da je Ćurčić prilikom prijema dosijea odbio da potpiše takozvani zadužbeni karton, što je kao potvrdu prijema predviđala standardna procedura.
Dosije je vraćen, a Ćurčić ga je nešto kasnije ponovo zatražio. Ovoga puta su Stojčev i Nešković, da bi se zaštitili u slučaju da nešto iz dosijea nestane, prethodno kopirali celokupni sadržaj dosijea. Kada je dosije vraćen u celosti, uništili su kopije.
„Takva su bila vremena“, objasnio je pred sudom Nešković.
Na kraju devedesetih godina prošlog veka, Sedmo odeljenje u beogradskom CRDB još nije imalo tehničkih mogućnosti da samostalno prisluškuje mobilne telefone. To se rešavalo u direktnoj komunikaciji Sedme uprave pri centrali RDB i mobilnih operatera
On je rekao da je primetio da ni od njegovog prvog upoznavanja sa sadržinom dosijea, neposredno posle ubistva, u fasciklu nije ništa dodato.
Dalji tok ispitivanja, međutim, doveo je u pitanje sve što je Nešković rekao. Ispostavilo se da je u iskazu datom tužiocu 2014. godine Nešković rekao da je dosije prvi put video kada je trebalo da ga predaju Ćurčiću 2000. godine, a ne 1999, odmah posle ubistva. Tada je takođe rekao da je primetio da u dosije ništa nije dodato tokom prethodnih godinu dana ili malo više. Ali tada je govorio o sasvim drugom periodu.
Kada je od njega zatraženo da se opredeli koji je od ova dva iskaza tačan, on je prvo rekao da ne zna, a potom je insistirao da je istina ono što je ispričao danas, prisećajući se da je 1999. odlučio da pogleda dosije posle razgovora sa Gikićem.
Osim toga, ispostavilo se da Neškovićev detaljan uvid u dosije, ma kad da se odigrao, ipak nije bio tako detaljan. On je, naime, kada je od njega traženo da bude precizniji, rekao da je pogledao samo poslednja tri-četiri dokumenta, odnosno datume na njima, i da je na njima bio i Gikićev potpis. Nije mogao da kaže šta je na tim papirima pisalo.
Na kraju je Milan Radonjić upitao Neškovića šta znači kad u službenoj belešci piše da neka informacija potiče „iz sasvim pouzdanog izvora“.
„’Iz sasvim pouzdanog izvora’ znači mera tajnog praćenja, a ’iz pouzdanog izvora’ mera tajne kontrole telefonskog priključka“, rekao je Nešković i dodao da su se izveštaji o primeni ovih mera „obično“ pisali u formi službene beleške.
Prisluškivanje mobilnih uz pomoć operatera
Posle Neškovića je svedočio Milan Nikolić, koji je u vreme ubistva bio načelnik Sedme uprave pri centrali RDB. Na samom početku ovog ročišta pred sudom se pojavila Aleksandra Radojičić, v.d. načelnika Sedmog odeljenja beogradskog CRDB. I uprava i odeljenje su se bavili istom delatnošću: prisluškivanjem telefona. Odeljenje na nivou grada Beograda, a uprava na teritoriji cele Srbije.
Odnos ova dva segmenta RDB može se pokazati kao važan za ovaj slučaj. Aleksandra Radojičić je više puta, i u istrazi i u svom svedočenju u ponedeljak, rekla da su prisluškivana dva Ćuruvijina telefonska broja, jedan u stanu i jedan na prijavnici na ulazu u zgradu u kojoj je stanovao. Više puta se tokom suđenja postavljalo pitanje da li je prisluškivan i broj mobilnog telefona pokojnog novinara.
U vreme o kojem govorimo, na kraju devedesetih godina prošlog veka, Sedmo odeljenje u beogradskom centru RDB još nije imalo tehničkih mogućnosti da samostalno prisluškuje mobilne telefone. To se rešavalo u direktnoj komunikaciji Sedme uprave pri centrali RDB i mobilnih operatera.
Ćuruvija je administrativno tretiran kao izdvojen slučaj, odnosno osoba za koju nije doneta odluka da li joj treba otvoriti stalni dosije. Nešković je rekao da je Ćuruvijin dosije stajao u takozvanoj priručnoj kartoteci, gde su podaci o osobama za koje treba odlučiti da li im otvoriti regularan dosije i dodeliti ih, kako je objašnjavao, odgovarajućem timu Analitike, ili ipak nisu „bezbednosno interesantni“
Osim toga, beogradsko Sedmo odeljenje nije moglo samo da sluša ni digitalne fiksne linije, već je i tu stvar funkcionisala kao sa mobilnim telefonima. Samo su kod analognih fiksnih telefona radnici Sedmog odeljenja sami išli da se fizički priključe na parice u centrali.
Problem je što je Ćuruvija administrativno tretiran kao izdvojen slučaj, odnosno osoba za koju nije doneta odluka da li joj treba otvoriti stalni dosije. Nešković je rekao da je Ćuruvijin dosije stajao u takozvanoj priručnoj kartoteci, gde su podaci o osobama za koje treba odlučiti da li im otvoriti regularan dosije i dodeliti ih, kako je objašnjavao, odgovarajućem timu Analitike, ili ipak nisu „bezbednosno interesantni“ i u tom slučaju bi dosije iz privremene kartoteke bivao uništen.
Upravo za takve osobe bila je predviđena i privremena mera prisluškivanja telefona. Ova mera, za koju odluku potpisuje načelnik CRDB, po zakonu je mogla da traje sedam dana. Za svako dalje prisluškivanje bila je potrebna odluka suda.
Privremena mera se, međutim, mogla produžiti za još sedam dana i to, kako praksa u slučaju Ćuruvije pokazuje, neograničeni broj puta. Slavko Ćuruvija je neprekidno prisluškivan od jeseni 1998. do marta 1999, tvrdili su raniji svedoci, uz desetine naloga za produženje privremene mere.
Milan Nikolić je pred sudom potvrdio da je takav način rada bio „pre pravilo nego izuzetak“ i priznao da je reč o „maloj zloupotrebi“, očigledno s namerom da se zaobiđe uplitanje suda. Aleksandra Radojičić je, međutim, tvrdila da je privremena mera mogla da bude produžena samo dva puta, dakle da traje najduže tri nedelje, te da je shodno tome Ćuruvija slušan po nalogu suda, ali nije bila sigurna.
„Ne može ta mera da ide godinu dana, mora sud da je odobri“, rekla je svedokinja. Trajna ili ne, mera prisluškivanja bila je, prema rečima Aleksandre Radojičić, prekinuta „10 do 30 dana“ pre ubistva, a posle toga je nakratko nastavljena samo u noći posle ubistva.
„Vezano za samo ubistvo, ako može telefonom da se čuje nešto“, objasnila je ona.
Po zakonu, ali ne i sa odobrenjem suda
Po rečima Aleksandre Radojičić, rukovodioci Sedmog odeljenja su dobijali samo interne naloge, sa potpisima nadređenih, i samo su na osnovu toga mogli da zaključe da li je meru odobrio sud ili ne. Ona je ipak kategorična da je njeno odeljenje sve radilo po zakonu. Naloge za trajne mere, dakle po odobrenju suda, u Sedmom odeljenju su čuvali, dok su naloge za privremene mere uništavali po okončanju privremene mere. U kancelarijskoj seckalici za papir.
Magnetofonske trake na koje su snimani telefonski razgovori su, kaže Radojičićeva, svakako brisane, pošto službenik Sedmog odeljenja zabeleži ono za šta mu operativni radnik zadužen za slučaj kaže da je „interesantno“ i napiše izveštaj. Ako na traci nije bilo značajnih informacija, izveštaj nije ni pisan.
Tako je jedini trag primene privremene mere bio u izveštajima i službenim beleškama operativaca i delovodnoj knjizi u koju su unošeni samo najosnovniji podaci: šifra osobe koja se sluša, telefonski broj i adresa, kao i datum kada je mera primenjena. Na sličan način je Milan Nikolić opisao procedure Sedme uprave, koji je na pitanje da li je RDB prisluškivao Ćuruvijin mobilni telefon odgovorio:
Stojčev je obavestio Neškovića da je zamenik načelnika Službe Ćurčić prilikom prijema dosijea o Ćuruviji odbio da potpiše takozvani zadužbeni karton. Kada ga je Ćurčić nešto kasnije ponovo zatražio, Stojčev i Nešković, da bi se zaštitili u slučaju da nešto iz dosijea nestane, prethodno su kopirali celokupni sadržaj dosijea
„Nije mi poznato, ali iz konteksta sigurno jesmo. Ako se vodila operativna obrada, jedna od mera je nadzor komunikacija.“
Šta je sada sa tim delovodnim knjigama iz uprave i odeljenja, nisu znali ni Radojičićeva ni Nikolić, kao što nisu znali ni da li je primerak privremenog naloga koji su dobijali bio jedini.
Milan Nikolić je pitan o još jednoj temi. Ovaj elektroinženjer, koji sada radi u Telenoru, iz RDB je otišao 2002, prešavši u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) koja je istraživala i ubistvo Slavka Ćuruvije.
Zora Nikodinović Dobričanin, zastupnica Radonjića i Romića, upitala je Nikolića da li zna da su 2005. godine nađene „neke trake Mobtela“. Reč je o posebnim trakama iz 1999. na kojima su, prema optužnici, zabeleženi podaci o razgovorima mobilnim telefonima na dan ubistva i ranijih dana, dok je Ćuruvija tajno praćen, koje su optuženi obavljali među sobom i sa drugim visokim funkcionerima RDB. Nikolić je odgovorio da ne zna.
Nešto kasnije je Vladimir Marinkov, branilac Radomira Markovića, tražio da se svedoku pročita deo njegovog iskaza koji je dao u istrazi 2008. godine. Nikolić je tada tvrdio da su kod presretnute komunikacije mobilnim telefonom, dakle kada je osoba prisluškivana, u RDB dobijali i podatke preko kojih je baznih stanica mobilne telefonije vođen razgovor, ali da 1999. mobilni operateri nisu beležili i čuvali te podatke za svaki razgovor, pa bi ih bilo nemoguće naknadno saznati.
To bi značilo da tvrdnje iz optužnice, koja je detaljno i precizno pobrojala mobilne razgovore optuženih, sve sa identifikacijom baznih stanica, tehnički nisu moguće.
„Ono što sam tada govorio su moje pretpostavke i stručno zaključivanje, na osnovu podataka kojima sam tada raspolagao, a ne činjenice“, odgovorio je, međutim, Nikolić.
Suđenje se nastavlja u utorak i sredu.
MREŽU 064 MOGAO DA PRISLUŠKUJE KO GOD JE HTEO
Na pitanje Radomira Markovića ko je sve u vreme ubistva mogao da sluša Ćuruvijine telefonske razgovore, Nikolić je rekao da je to mogla „svaka bolje organizovana kriminalna grupa“ ili strana bezbednosna služba, a u vreme bombardovanja i NATO.
„Mobilne komunikacije su bile prilično transparentne. Mreža 064 je čak u to vreme skinula enkripciju. Na klasične telefonske linije mogli ste se priključiti u pošti, ormariću i u samom stanu“, odgovorio je Nikolić.
DODŽ
Milan Radonjić je pitao Milana Nikolića koji je automobil vozio 1999. godine. Nikolić je odgovorio da je to bio, koliko se seća, jedan crveni dodž.
„Od koga ste ga dobili?“, pitao je Radonjić.
„Službeno, zahvaljujući vama“, odgovorio je Nikolić.
Nikolić je, na pitanja Radonjića rekao da je vozilo dobio na trajno zaduženje, ali da se ne seća da li je napravljen dokument o primopredaji tog automobila.
Foto: Predrag Mitić / Slavko Ćuruvija fondacija
