7. decembar 2022.
U procesu četvorici pripadnika tajne službe, koji traje već osam godina, Apelacioni sud ima mogućnost da prvostepenu presudu potvrdi, da je preinači i oslobodi optužene, a može i da poništi presudu i pokrene novo suđenje
Piše: Tamara Spaić
Posle pet sati slušanja žalbi odbrane i dvojice optuženih na presudu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, danas posle podne zaključen je javni deo sednice Apelacionog suda.
Predsednica petočlanog sudskog veća Nada Hadži Perić rekla je da će strankama u postupku biti poslata „ili odluka ili poziv za pretres, zavisno od odluke suda”, kao i da ona neće biti doneta do petka.
Na pitanje kad se može očekivati odluka, član veća Dragan Ćesarović rekao je da to ne mogu da kažu u ovom trenutku i dodao:
„Mi nemamo rok za odlučivanje.”
Apelacioni sud svoju odluku ne saopštava javno, kao drugi sudovi, već to čini u pismenom obliku, tako što odluku šalje na adrese onih koji su se žalili. U ovom procesu, koji traje već osam godina, Apelacioni sud ima mogućnost da presudu potvrdi (kako su to tražili u domaćoj i međunarodnoj medijskoj javnosti), da je preinači i donese oslobađajuću presudu (kako to traže optuženi), a može i da uvaži zahtev tužioca, poništi presudu i otvori pretres, novo suđenje, sa eventualnim novim dokazima i novim svedocima, ako sud smatra da su potrebni.
Gotovo pet sati za advokaticu Radonjića i Romića
Optuženi Milan Radonjić i Ratko Romić, prvostepenom presudom osuđeni na 30, odnosno 20 godina zatvora, danas su ponovo negirali da su učestvovali u ubistvu novinara i zatražili da presuda bude preinačena, a oni oslobođeni. Njihova advokatica Zora Dobričanin Nikodinović, koja je juče duže od 40 minuta odgovarala na žalbu tužioca, danas je gotovo četiri sata obrazlagala žalbe koje je podnela u ime svojih klijenata.
Sudije su je više puta opominjale da ne treba da čita žalbe, jer su ih oni već pročitali, i tražili od nje da se koncentriše, da se ne ponavlja i da iznese samo najbitnije delove žalbe, posebno da ne čita ništa od sudske prakse na koju se poziva jer, kako je rekla predsednica sudskog veća, „ako to radite zbog publike, nemojte, publika vas ne razume”.
Odbrana i optuženi ponovo insistirali na staroj tezi da je Slavko Ćuruvija od nekog stranca dobio 415.000 dolara usred NATO bombardovanja, i to neopaženo, uprkos tome što ga 27 agenata non-stop prati i dok ga Služba prisluškuje
Ništa nije pomoglo, advokatica Dobričanin Nikodinović ni posle 15 godina bavljenja odbranom na istom slučaju nije mogla da koncizno i ubedljivo iznese glavne tačke odbrane u najviše sat vremena.
„Za mene je svaka reč najvažnija”, odgovorila je Dobričanin Nikodinović predsednici suda.
Teza odbrane, na kojoj je i ova advokatica danas insistirala, jeste da cilj postupka za utvrđivanje ko je mučki ubio Slavka Ćuruviju nije „utvrđivanje istine, nego obračun sa DB-om i režimom Slobodana Miloševića”.
Kako je to advokatica rekla, „pošlo se od te premise i zatim krenulo u pisanje scenarija” koji je to trebalo da dokaže. Advokatica je istakla da je u tom „scenariju” sve „neverovatno”, a da „jedina moguća odluka suda može biti oslobađajuća”.
Ona i osuđeni su nekoliko puta danas insistirali na svom „profesionalizmu”, da su „pošteno i časno radili za državu, a ne za vlast”, da su bili spremni, a i sad su, da se „žrtvuju za državu”.
Posebno mučan deo procesa bio je kada su o žrtvi govorili kao o „objektu koji je rađen”, kao da ne govore o čoveku, a posebno ne sa svešću kako je mučki, posle medijske hajke, zatvaranja novina i zaplene imovine, Slavko Ćuruvija ubijen.
Govorili su i da u to vreme nisu znali ni ko je Ćuruvija, da nikad nisu ni čuli za njega pre nego što su počeli da ga prate. Omalovažavali su činjenicu navedenu u optužnici da je u to vreme smatran „državnim neprijateljem broj jedan”, govoreći kako Ćuruvija nije imao nikakav politički značaj pošto su mu novine koje je imao bile ugašene.
Još jednom o Stevanu Nikčeviću
„Jedina moguća odluka je oslobađajuća. Sud je bitno povredio postupak. Presuda nije postala razumljivija jer sud nije poslušao primedbe Apelacionog suda, iako je po zakonu to bio dužan. Ponovljeni postupak je bio samo formalan. Presuda obiluje događajima koji se nisu odigrali, činjenicama koje to nisu i dokazima koji nisu nikada izvedeni. Činjenično stanje kako je opisano u presudi nije se dogodilo”, rekla je na početku Zora Dobričanin Nikodinović.
Ona je nabrajala sledeće argumente: da Kurak i Romić nikada nisu bili u Svetogorskoj 35, gde se odigralo ubistvo, niti ih je neko tu video, kao ni beli golf koji je Romić nekoliko dana pre toga zadužio u RDB-u, da sud nije utvrdio u kom su odnosu Kurak i Romić bili sa N. N. neposrednim izvršiocem ubistva, da je optužnica prekoračena jer presuda kaže da su Romić i Kurak omogućili N. N. licu izvršenje…
„Optužnica ne stavlja Radonjiću na teret da je telefonom obavestio Kuraka i Romića o kretanju Slavka Ćuruvije. Otkud sudu ideja da ih je on obavestio? Sud se bavi pretpostavkama ko je kome šta rekao”, rekla je Dobričanin Nikodinović i naglasila da „tužilaštvo nije uspelo da dokaže optužnicu” i sud „nije ni mogao da donese drugačiju presudu osim oslobađajuće”, te poentirala da je „kadija te tuži, kadija ti sudi prevaziđeno pre mnogo vekova”.
Jedna od njenih važnih tačaka osporavanja presude jeste tvrdnja da „Radonjić nije ni inicirao ni naložio praćenje Ćuruvije”, već je to uradio njegov zamenik Stevan Nikčević i to tako što je od 1998. godine izdao ukupno 21 nalog za praćenje i prisluškivanje. Svi ti nalozi bili su pismeni i nijedan nije bio usmen.
„Zašto bi za ubistvo bila angažovana tolika mašinerija, kad je svakog dana više puta Ćuruvija prolazio kroz pasaž pored svog stana i to su svi znali?”, zapitala je advokatica, osvrćući se na tezu tužilaštva o zloupotrebi brojnih pripadnika pratećeg Devetog odeljenja koji su iz minuta u minut morali da javljaju kretanje novinara da bi omogućili da on bude ubijen.
„Državna bezbednost je bila ozbiljna služba kojoj nijedna nije mogla da parira, a ne nekakva neobavezna družina”, rekla je Dobričanin Nikodinović i naglasila da je njen klijent Radonjić optužen a da nije počinio nijednu radnju koja mu se stavlja na teret i da „ničim nije utvrđeno njegovo saučesništvo sa optuženima”, iako je „po sistemu sto puta ponovljena laž protiv njega inicirano medijsko spinovanje, montirani TV prilozi i tabloidni napisi”.
Kako neopaženo uzeti 400.000 dolara dok te non-stop prati 27 agenata
Drugi deo njenog izlaganja bio je posvećen već poznatim pokušajima da se, uz pomoć jedne izjave (koja nikad nije dokazana) Vladimira Dinića, urednika tabloida Svedok, o 415.000 dolara, koje je tobože primio Slavko Ćuruvija baš tog dana, usred NATO bombardovanja i usred 24-časovnog prisluškivanja i praćenja od strane dvadeset sedmorice pripadnika RDB-a, krivica skrene u nekakvom koruptivnom pravcu.
Takođe je naširoko pobijala kredibilnost svedoka koji su poimence ukazali na izvršioce zločina, i to od Milorada Ulemeka Legije, pa do braće Simović i Dejana Milenkovića Bagzija.
Sudije su advokaticu više puta opominjale da ne čita žalbe, jer su ih oni već pročitali, i tražili da se ne ponavlja i da iznese samo najbitnije. Kako je rekla predsednica sudskog veća, „ako to radite zbog publike, nemojte, publika vas ne razume”
Istakla je i da se presuda „zasniva na dokazima na kojima se ne može zasnivati” jer su protivzakoniti i protivustavni. Naravno, tu je reči bilo o mobilnim komunikacijama koje su zabeležene između optuženih i koje ih smeštaju na mesto ubistva u vreme ubistva.
Za njih Dobričanin Nikodinović kaže da su nezakonito pribavljeni jer je za to potreban nalog suda, koga nije bilo, a nisu ni smeli da budu čuvani toliko dugo. Takođe, ona tvrdi da trake sa tim podacima nikada zaista nisu veštačene, već da postoji samo „radna verzija stručnjaka koji su analizirali”, da se ne zna koliko ih tačno ima i da je njima manipulisano.
„Romiću ne bi bilo teško da leži u zatvoru godinama ako je to interes države, jer toliko puta je rizikovao svoj život za državu. Ali to onda tako treba da se kaže, a ne ovako kukavičko žrtvovanje”, rekla je Zora Dobričanin Nikodinović.
Romić: Optužnica i sud naštimovali vreme ubistva
Nakon mnogo skakanja s teme na temu, bezbrojnih ponavljanja istih argumenata, Zora Dobričanin Nikodinović je prepustila reč Milanu Radonjiću koji je, kao i Romić, predao i ličnu žalbu na presudu, pa je i dobio priliku da je obrazlaže.
Radonjić je uglavnom govorio da nikad nigde nije radio osim u Resoru državne bezbednosti i da je sve radio po zakonu, kao i da to potvrđuje istraga, odnosno izveštaj komisije koja je sprovela istragu unutar DB-a tokom 2001. i 2002. godine.
„Siguran sam da sudije koje su me osudile vrlo dobro znaju da nisam kriv. Razlozi za ovu presudu se nalaze van sudnice”, rekao je Radonjić, koji je u vreme ubistva rukovodio beogradskim centrom tajne službe.
Ratko Romić je optužio Specijalni sud da je „zlonamerno” odbacio sve dokaze i svedoke koji govore u prilog njegove odbrane i posebno istakao da u zabeleženoj mobilnoj komunikaciji tokom dana ubistva, a koja je ostvarena sa njegovog broja, ne postoji nijedan nepoznat broj, pa je neobjašnjivo kako je on mogao da pomogne nepoznatom počiniocu da izvrši ubistvo.
On je detaljno prošao kroz satnicu i rekao da je po lekarskom, obdukcionom i policijskom izveštaju zabeleženo da je Slavko Ćuruvija ubijen oko 17 sati, kada je on bio daleko od tog mesta, u blizini Partizanovog stadiona, a da su optužnica i sud „naštimovali” vreme smrti na 16.45 kako bi se uklopili u podatke o mobilnoj komunikaciji između optuženih, koje su dobili sa baznih stanica.
