1. jun 2015.
Povodom početka suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije, predsednik Komisije za istragu ubistava novinara Veran Matić govori o propuštenim šansama za rasvetljavanje ovog ubistva u proteklih 16 godina, o tome kako je Komisija oživela zamrlu istragu, o dobroj saradnji sa BIA i lošoj sa VBA, o Vučićevoj podršci i o tome zašto njegov predlog da se osnuje komisija nije prošao u Tadićevo vreme
Razgovarao: Perica Gunjić
To što danas počinje suđenje optuženima za ubistvo novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina Slavka Ćuruvije, za Verana Matića, predsednika Komisije za ispitivanje ubistava novinara, predstavlja dokaz da je nadležni tužilac profesionalno i temeljno pripremio ovaj slučaj. On veruje u snagu prikupljenih dokaza, ali je i siguran da će biti „veoma mnogo pokušaja opstrukcije“. Očekuje da će ih kontrolne institucije razotkrivati i da će javnost s najvećom pažnjom pratiti ovaj proces.
„Važno je da se i tokom samog procesa jave svi koji imaju dodatne dokaze ili žele da dodatno svedoče i daju doprinos razotkrivanju ovog veoma važnog slučaja“, ističe glavni i odgovorni urednik Informativnog programa RTV B92.
Moj cilj je bio da se rasvetle slučajevi ubistava naših kolega, a ne samo da svake godine oko godišnjica njihovih likvidacija prozivamo vlast zašto nije ništa uradila
Matić je inicijator ideje da Vlada Srbije formira posebnu komisiju koja bi se bavila ispitivanjem ubistava novinara Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Dade Vujasinović i stradalih prilikom NATO bombardovanja zgrade Radio-televizije Srbije. Kada mu to nije uspelo sa Borisom Tadićem i Mikijem Rakićem, dočekao je podršku Aleksandra Vučića. Komisiju vodi od njenog osnivanja februara 2013.
Uspešan rad Komisije naveo je prošlog petka i premijera Vučića da kaže kako je „Matić odličan za istrage ubistava“, da je „pokazao sjajne rezultate i u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije uspeo da podstakne značajan broj ljudi da zajednički rade“.
Vučić je od Matića tražio da se uključi i u istragu ubistva braće Bitići, američkih državljana albanskog porekla, koje je 1999. ubila srpska policija.
Cenzolovka: Na koji je način Komisija za istragu ubistava novinara doprinela rasvetljavanju ubistva Slavka Ćuruvije i podizanju optužnice posle 16 godina neuspešnih istraga?
Matić: Komisija je doprinela boljoj saradnji organa uključenih u istragu i stvaranju neophodne sinergije. Prikupili smo svu dokumentaciju o dosadašnjim istragama, kao i dokumentaciju različitih institucija.
Novo iščitavanje tih materijala otvaralo je i nove analize, nova saznanja, ili je, jednostavno, samo posmatranje iz novih uglova pomagalo da se jasno kristališu nove opcije, nove strategije. Angažovani su veoma posvećeni pripadnici MUP-a i BIA, sa veoma ozbiljnom, intenzivnom podrškom novinarskog dela Komisije.
Podsetio sam Borisa Tadića da sam na jednoj konferenciji o slobodi medija i njemu objasnio zbog čega mislim da je neophodno da se u rad na otkrivanju ubica i nalogodavaca uključe i novinari, da se osnuje komisija… On mi je tada rekao da je to odlična ideja i uputio me na Mikija Rakića. Njemu sam poslao predlog, ali nikada nije bilo pozitivnog odgovora
Cenzolovka: Šta je to nova istraga uradila što nije rađeno tokom 16 godina pokušaja i „pokušaja“ da se ovaj zločin rasvetli?
Matić: Na ovom slučaju je intenzivno rađeno sa potpunom rešenošću da se ne prekine rad sve dok se slučaj ne dovede do sudskog procesa. Imam utisak da ranije nije bilo takve posvećenosti i da su se u službama menjali prioriteti kada je reč o slučajevima, pa je ovaj s vremena na vreme zapuštan.
Cenzolovka: Da li danas, posle uvida i u istrage koje su vođene pre početka rada Komisije, smatrate da je sve to moglo da se završi mnogo ranije?
Matić: Mislim da je ovaj slučaj mogao da se reši i ranije. Međutim, ubistvo se dogodilo za vreme bombardovanja, „u prisustvu vlasti“ kojoj nije bilo u interesu da se reši slučaj. Napravljeno je mnogo propusta u istragama. Ista vlast kontrolisala je sve institucije narednih godinu i po dana, što je dovoljno vremena da se kompromituju dokazi, svedoci, tragovi.
Posle promena 5. oktobra, nismo doživeli proces koji bi efikasnije doneo rešenja i za mnoge druge slučajeve. Jednostavno, to se nije postavilo dovoljno snažno kao prioritet. Još uvek imamo previše nerešenih ubistava, što otežava reforme institucija i izgradnju pristojnog društva.
Cenzolovka: Kako komentarišete činjenicu da ni Đinđić, Koštunica ili Tadić, najmoćniji političari svog vremena, koji su rasvetljavanje ovog ubistva isticali kao prioritet tokom svog mandata – nikad tu istragu nisu okončali?
Na ovom slučaju je intenzivno rađeno sa potpunom rešenošću da se ne prekine rad sve dok se slučaj ne dovede do sudskog procesa. Imam utisak da ranije nije bilo takve posvećenosti
Matić: Nismo imali mogućnost da se i pomoću dokumenata uverimo u rešenost državnih institucija, vlada, premijera… Iz nekih razgovora se moglo zaključiti da je bilo rešenosti, ali nedovoljno, i ne u neophodnom intenzitetu.
Nedavno me je Boris Tadić pitao zašto je sada moglo, ali ne i u njegovo vreme. Podsetio sam ga da sam na jednoj konferenciji o slobodi medija i njemu objasnio zbog čega mislim da je neophodno da se u rad na otkrivanju ubica i nalogodavaca uključe i novinari, da se osnuje komisija. On mi je tada rekao da je to odlična ideja i uputio me na Mikija Rakića kome sam poslao predlog, ali nikada nije bilo pozitivnog odgovora.
Iz razgovora koji je Komisija imala sa gospodinom Rakićem, dobili smo mnogo informacija iz kojih smo mogli da zaključimo da je bilo ozbiljne rešenosti, ali to nije bilo dovoljno. Naime, uticaj politike na institucije je prevelik i, u zavisnosti od dnevne politike, prioriteti institucija se pomeraju, sa jednog slučaja ide se na drugi.
Do tog zaključka sam došao i ranije i upravo zbog toga sam pomislio da su potrebni posrednici između institucija i same vlasti kako bi se stvorila apsolutna odlučnost za rešavanje slučaja kod svih, u istom intenzitetu i sa istom količinom zajedničkog znanja i sa posrednicima koji mogu zaštititi istragu od upliva dnevne politike, dnevnih događaja, koji bi mogli da naruše samu istragu.
Dakle, kada se pogledaju pojedinačno akteri, tu je bilo dovoljno profesionalaca, ali nije bilo dovoljno snažnog uvezivanja, konvergencije informacija, strategija, tehničkih mogućnosti…
Računao sam na to da ako postoji istinska želja da se priznaju greške iz prošlosti, da postoji bitna promena u politici koja se vodi, da je u interesu i Aleksandra Vučića da se razotkrije ko su ubice i nalogodavci ubistava novinara uopšte, a naročito iz perioda kada je on bio u vlasti
Cenzolovka: Povremeno su vas kritikovali dojučerašnji istomišljenici iz nevladinog sektora ili pojedini novinari koji su rad Komisije za ispitivanje ubistava novinara doživeli kao kolaboraciju sa Vučićevom i Dučićevom vladom, kao pranje biografije dvojice političara koji su u vreme ubistva Ćuruvije bili istaknuti akteri vlasti.
Matić: Već sam rekao da sam istu ideju o stvaranju komisije ponudio i Tadiću, i ona nije bila realizovana. Ova tema nije vezana za paktiranje sa bilo kim, ne predstavlja nikakvo pranje biografija. Niko ne može poništiti ono što su pojedinci radili.
Moj cilj je bio da se rasvetle slučajevi ubistava naših kolega, a ne samo da svake godine oko godišnjica njihovih likvidacija prozivamo vlast zašto nije ništa uradila. To nečinjenje je bilo opšte mesto, trebalo je nešto drugo napraviti ako zaista mislimo da je to toliko važno, pa zašto se onda ne bismo i sami uključili.
Mogli smo da osnujemo nezavisnu komisiju, ali i njen rad bi se sveo na ono što rade udruženja novinara, jer ne bi bilo pristupa najvažnijim dokumentima, a ne bi bilo ni mogućnosti uticaja na nove istrage.
Cenzolovka: Kakve ste garancije imali da Komisija neće samo poslužiti vlastima za zamagljivanje očiju onima u zemlji i inostranstvu koji su tražili rasvetljavanje ovih zločina?
Matić: Kada sam predlagao osnivanje komisije, moj je uslov bio da je ja vodim i da imam mogućnost uticaja na izbor drugih članova, članova radnih grupa. Pošto je Aleksandar Vučić bio i koordinator rada službi bezbednosti, meni je bila olakšana komunikacija jer sam imao samo jednu adresu, to jest bio sam upućen samo na njega, a on je potom činio da predstavnici ostalih službi sarađuju na način koji je bio važan za uspeh istraga.
Naravno, nije bilo nikakvih garancija i nisam ih ni tražio, ali sam jasno upozorio, kao i druge moje kolege, na to da ćemo opstrukcije u radu iznositi u javnost ili napustiti rad Komisije.
Bilo je veoma važno stvoriti poverenje između svih članova Komisije. Na prvoj sednici sam rekao da smo mi na jednoj veoma važnoj misiji, koja je isto važna i za našu novinarsku profesiju koja želi da se sazna istina o ubistvima kolega, kao i da počinioci budu kažnjeni, ali je taj rad važan i za stvaranje kredibiliteta i MUP-a i BIA, da se i na ovaj način grade uspešne institucije.
Često ima nerazumevanja što se tiče načina na koji smo radili jer se puno puta moglo čuti da su ovo vaninstitucionalna rešenja, da se ovim ruše institucije… što jednostavno nije tačno. Upravo sam zbog toga insistirao da Vlada bude osnivač, da institucionalno, preko svojih predstavnika učestvuju predstavnici MUP-a i BIA.
Cenzolovka: Da li je strah političara od reforme te moćne Bezbednosno-informativne agencije dovela do toga da je ona, BIA (odnosno Služba državne bezbednosti i Resor državne bezbednosti tokom devedesetih), bila u stanju da sve ove godine odugovlači ili zaustavlja istrage ili suđenja u slučajevima ubistava novinara, Ivana Stambolića, ili u slučajevima kao što su dva pokušaja atentata na Vuka Draškovića?
Matić: Već sam rekao da je izostanak brzog, pravednog procesa preispitivanja svih nelegalnih aktivnosti institucija iz oblasti bezbednosti, sankcionisanje svih koji su kršili zakone, učestvovali u ubistvima, represiji, dakle lustracije, doveo do toga da se sa reformama institucija išlo traljavo. Tako je izgubljena i mogućnost da se veoma brzo razreše i slučajevi kao što je ovaj.
Zakon o BIA donet je 2002. godine i tada je Resor državne bezbednosti prestao sa radom. Neke ključne činjenice za rasvetljavanje ovog zločina utvrđene su 2001. i 2005. godine. I možemo samo da žalimo što za vreme policijske akcije Sablja nije rasvetljen i ovaj zločin kao što je to bio slučaj sa ubistvom Ivana Stambolića.
Od svih metoda za zaustavljanje rada novinara najjeftiniji je ubistvo, jer u najmanje 80 odsto slučajeva nema šanse da ubica bude otkriven
Cenzolovka: Kakvo je vaše iskustvo tokom saradnje sa predstavnicima državnih institucija? Da li one profesionalno i motivisano rade na slučajevima ubistava novinara, ili primećujete i nekakav otpor ili odugovlačenje?
Matić: Dobro smo sarađivali sa MUP-om i BIA. Članovi Komisije iz BIA i članovi radnih grupa su vrlo posvećeno radili svoj posao, uz ozbiljnu podršku vrha BIA. Nije bilo opstrukcija.
Jedino nismo imali dobru saradnju sa VBA. Tu nam predstoji veliki rad, naročito u slučaju ubijenih medijskih radnika Radio-televizije Srbije. U ovom slučaju, moraće da se imenuje novi tužilac, jer prethodni nije obavljao svoj posao kako treba, čak je pre odlaska u penziju taj slučaj stavio ad acta.
Cenzolovka: Ukoliko ste zaista imali podršku vlasti tokom ovih istraga – zanima me na koji ste način razmišljali o apsurdnoj činjenici da ta podrška dolazi od Aleksandra Vučića, koji je direktno učestvovao u uništavanju Dnevnog telegrafa i Evropljanina 1998. i 1999. godine, hapšenju i progonu novinara i satanizaciji vlasnika.
Matić: Računao sam na to da ako postoji istinska želja da se priznaju greške iz prošlosti, da postoji bitna promena u politici koja se vodi, da je u interesu i Aleksandra Vučića da se razotkrije ko su ubice i nalogodavci ubistava novinara uopšte, a naročito iz perioda kada je on bio u vlasti. Mislim da je to i sopstveno suočavanje sa prošlošću veoma važno dokumentovati i konkretnim potezima, što se u ovom slučaju i dogodilo.
Veoma je važno posebno obraditi temu koja je vezana za ulogu Zakona o informisanju, Aleksandra Vučića kao ministra, itd. On je više puta iskazao šta danas misli o tom zakonu i svojim potezima tada. Naravno, ima mnogo prostora da se taj period obradi da nam se nikada ne bi ponovio.
Cenzolovka: Tokom ove dve i po godine stekli ste uvid i u operativni rad tokom istrage ubistava. Šta posle svega mislite – da li će ikada biti dokazana veza Slobodana Miloševića i Mire Marković sa ubistvima devedesetih, a posebno sa ubistvom Stambolića i ubistvom Ćuruvije?
Matić: Mislim da je u slučaju ubistva Ivana Stambolića, Slobodan Milošević tužen kao nalogodavac, a u ovoj optužnici za ubistvo Slavka Ćuruvije stoji da su nalogodavci iz najviših struktura vlasti. Bilo bi veoma važno utvrditi i ko je izdao naređenja.
I ne samo to, potpuno posebna tema jeste politika Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, njihova dela, zlodela. To nije ni približno dovoljno razjašnjeno ni istorijski, a posebno ne sudski. Imam utisak da su još uvek tabu i da negde elementi njihove politike još uvek lebde nad Srbijom. Taj veliki teret bio bi eliminisan potpunim razjašnjavanjem svega što su činili. Jedino se tako može stvoriti ozbiljan prostor i za pomirenje u samoj Srbiji, za istinsku demokratizaciju društva, ali i za pomirenje u regionu, kako bismo zaista, kao Nemačka i Francuska nekada, i mi sa drugim zemljama Balkana stvarali stabilan region.
Kao što možemo videti, novinarstvo se sve više srozava, tako da su i sama solidarnost i efikasne akcije često unapred osuđene na propast
Cenzolovka: Pripadnici Resora državne bezbednosti svakako nisu mogli da ubiju jednog od najpoznatijih novinara u zemlji bez znanja dvoje ljudi koji drže kompletnu vlast. U novinama pod njihovom kontrolom, Politici ekspres, 6. aprila 1999. godine objavljen je tekst pod naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, u kome je novinar Miroslav Marković pet dana pre ubistva nazvao Ćuruviju izdajnikom koji je prizivao bombardovanje, i u poslednjoj rečenici preteći kaže: „A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“. Da li je Komisija saslušavala Miroslava Markovića?
Matić: Marković je dao iskaz pred Specijalnim sudom, i nije bilo potrebe da ga Komisija saslušava.
Cenzolovka: Da li se Milorad Ulemek Legija sam prijavio da bude svedok u slučaju Ćuruvija ili je na to „ohrabren“?
Matić: Milorad Ulemek se sam javio da svedoči u ovom slučaju i mislim da je on ispričao ono što zna o njemu. On je iskaz dao tužiocu, nije imao direktnu komunikaciju sa Komisijom.
Cenzolovka: Šta to u ovoj državi treba da se dogodi pa da novinari počnu da se slobodno i bez pretnji bave svojim poslom? Kada će prestati opasnost po vas ili Brankicu Stanković, koji i dalje imate policijsku zaštitu? Kada će moći da se bezbednije osećaju svi oni novinari koji se bave istraživanjem organizovanog kriminala i korupcije povezanih sa vrhom vlasti i sa kriminalnim grupama?
Matić: Potrebno je da pravosuđe počne da funkcioniše efikasno, da istrage budu efikasne i brze, jer se slučajevi rešavaju u prvim satima, a sve što bude kasnije, drastično smanjuje mogućnost da slučaj bude pozitivno rešen. Kazne moraju biti drastične. Na svaki način mora biti konstantno demonstrirano da je potpuno društveno neprihvatljivo da se novinarima preti, da ih se napada.
Obezbeđivati novinare policijskom zaštitom u ovako dugom periodu jeste odgovorno, ali pokazuje i nemoć.
Mislim da i sami novinari treba da se odgovornije organizuju, da budu snažniji u zastupanju interesa profesije, lične bezbednosti… To u ovom trenutku nije na zadovoljavajućem nivou.
Haos u ranijim istragama ubistva Pantića
Cenzolovka: U kojoj su fazi istrage o ubistvu Dade Vujasinović, Milana Pantića i tokom bombardovanja RTS-a? Da li tu postoji ikakav pomak koji obećava skoro podizanje optužnice?
Matić: Na slučaju Milana Pantića radi sada i tim koji je ranije radio na slučaju Ćuruvija, dakle duplirana je ekipa, intenzivno se radi. Ovde imamo velike probleme sa haosom koji je napravljen u ranijim istragama, to jest sa sedam radnih grupa koje su se promenile. Sama analiza onoga što je učinjeno i proveravanje i eliminacija različitih pravaca, ljudi, itd., zahteva puno vremena.
Na drugoj strani, istragom se došlo do novih činjenica i novih mogućnosti u istragama, tako da je potrebno vreme da se odradi sve što je neophodno. Verujem da ovaj tim na ovaj način može i ovaj slučaj dovesti do sudskog postupka.
U slučaju Dade Vujasinović dobili smo od Nacionalnog forenzičkog instituta iz Haga ponudu za forenzičko, balističko i sudskomedicinsko superveštačenje koje košta oko 35.000 evra. Za ovu namenu ne postoje sredstva u budžetu tužilaštva, i ono se obratilo Ministarstvu finansija, odnosno Vladi, da se izdvoje ta sredstva. Verujem da će se to ubrzo dogoditi i da će se stvoriti preduslovi za ovo superveštačenje.
Krenuće se sada temeljnije u rad na slučaju ubijenih kolega u bombardovanju RTS-a, sa novim tužiocem, ali i novom strategijom koju smo pripremili.
Ubistvo novinara – najjeftiniji oblik cenzure
Cenzolovka: Da li smo mi, novinari, dovoljno uradili da pomognemo rasvetljavanje ovih zločina, ili smo na njih zaboravili i potisnuli ih pošto to nisu teme koje podižu tiraže i gledanost?
Matić: Mislim da novinari i mediji nisu dovoljno uradili, i to zavisi i od samog kvaliteta novinarstva u pojedinim medijima. Kao što možemo videti, novinarstvo se sve više srozava, tako da su i sama solidarnost i efikasne akcije često unapred osuđene na propast. U slučaju rada Komisije, imali smo situaciju u kojoj je NUNS povukao svog predstavnika iz Komisije, što je svakako nanelo štetu. Svakako bismo mogli i više i bolje zajedno.
Cenzolovka: Da li je u našoj zemlji moguće da se jedna ovakva istraga završi samostalno, ili je bio opet neophodan pritisak stranih vlada i međunarodnih institucija kao što je OEBS, koji je podržao rad Komisije i podsećao Vladu na nerešene slučajeve ubistava novinara?
Matić: Projekat Komisije je u potpunosti domaći, ne postoji sličan slučaj u svetu. Kada sam ga preneo Dunji Mijatović, ona je od početka podržavala sam rad Komisije, uz stalne ograde da taj rad ne sme biti zamena za odgovornost i ulogu nadležnih institucija. Činjenica da su institucije, počev od OEBS-a, preko Saveta Evrope, Evropske komisije i međunarodnih novinarskih udruženja, podržale rad Komisije predstavlja dodatni stimulans da se stepen saradnje između predstavnika Komisije i državnih institucija poveća, poboljša, učini efikasnim.
Veoma je važna stalna pažnja i domaće i međunarodne javnosti, ne samo kao oblik pritiska, već je rešavanje ovih ubistava važno i za postavljanje novih, kvalitetnijih standarda u radu institucija.
Komisija i OEBS su napravili i veliku kampanju protiv nasilja nad novinarima koja je globalno ponuđena svim članicama ove organizacije. Kampanja je na najvećem svetskom advertajzing festivalu osvojila „Bronzanog lava“.
Po uzoru na našu, formirana je komisija u Crnoj Gori, kojoj aktivno pomažemo. Takođe se analizira mogućnost pravljenja međunarodne komisije za Ukrajinu, gde je ubijen veliki broj novinara i to ubijanje i dalje traje.
Globalno gledano, imamo situaciju u kojoj broj ubijenih novinara raste, a broj rešenih slučajeva opada. Zbog toga je važno pronaći načine i mehanizme da se što više slučajeva rešava. Danas imamo situaciju u kojoj je od svih metoda za zaustavljanje rada novinara najjeftiniji ubistvo, jer u najmanje 80 odsto slučajeva, nema šanse da ubica bude otkriven.
Izvor: Cenzolovka
