20. septembar 2019.
Novinari ne poznaju dobro procedure koje im stoje na raspolaganju, na institucije ne gledaju kao na prijatelje, a postoji i strah od posledica prijavljivanja, rekao je na konferenciji Slavko Ćuruvija fondacije Rade Đurić, autor istraživanja Kritične tačke u sistemu zaštite novinara
Piše: Denis Kolundžija
U moru problema na domaćoj medijskoj sceni, pretnje novinarima i napadi na njih zauzimaju neslavnu lidersku poziciju na toj listi, istaknuto je na jučerašnjoj konferenciji Slavko Ćuruvija fondacije „Ka efikasnoj zaštiti bezbednosti novinara u Srbiji: Kritične tačke u sistemu zaštite novinara“.
Takav utisak podupire i statistika: od početka 2018. do maja ove godine zabeleženo je 177 oblika napada na novinare, od čega se 38 odnosi na verbalne pretnje, 110 na izvršene pritiske, a sedam su slučajevi fizičkog napada, kako pokazuju podaci baze NUNS-a koja beleži sve napade.
Na osnovu krivičnih prijava, tužilaštva su tokom čitave prošle godine formirala ukupno 57 predmeta (26 ih je rešeno, od čega su dve osuđujuće presude), a samo u prva tri meseca ove godine formirano je 20 takvih predmeta.
No, tu su u pitanju samo slučajevi koje su novinari odlučili da prijave. Broj onih koji se odluče da, iz brojnih razloga, ćute o napadima, ucenjivanju, pritiscima i pretnjama teško je utvrditi.
Za odluku o tome da bilo koji oblik ugrožavanja bezbednosti ne bude prijavljen postoje brojni razlozi. U analizi Slavko Ćuruvija fondacije „Kritične tačke u sistemu zaštite novinara“, koja je juče predstavljena na konferenciji, navodi se da to može biti zbog nepoznavanja procedura, nepoverenja u institucije, ali i zbog neželjenih posledica i efekata samog prijavljivanja.
Đurić: Novinari se povlače, napadi ne prestaju
„Naše istraživanje je pokazalo da novinari ne poznaju dobro procedure koje im stoje na raspolaganju, da na institucije ne gledaju kao na prijatelje, a postoji i strah od posledica prijavljivanja. Sve to dovodi do toga da izvestan broj slučajeva ugrožavanja bezbednosti novinara ostane neprijavljen, da novinari čak ne žele ni da govore o tim slučajevima. I dok se novinari povlače i misle da više ne prijavljuju ono što im se događa, napadi i pritisci na njih ne prestaju“, rekao je Rade Đurić, programski direktor Slavko Ćuruvija fondacije i autor istraživanja „Kritične tačke u sistemu zaštite novinara“.
Đurić, koji je i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara ispred Asocijacije onlajn medija, ocenio je da tzv. kontakt tačke za brzo reagovanje u slučaju napada ili upućivanja pretnji, formirane kao zajedničko telo novinarskih udruženja, policije i tužilaštva, u većini gradova rade svoj posao, dok se u nekim manjim mestima „ne snalaze tako dobro“.
Najveći problem novinara jesu naše navodne kolege, tzv. novinari, a zapravo propagandisti, medijski revolveraši, koji targetiraju kolege koje nisu na liniji vladajuće partije, vode hajke na njih i relativizuju stvarne probleme s kojima se profesionalni novinari suočavaju (Željko Bodrožić, NUNS)
On je dodao da je Stalna radna grupa za bezbednost novinara analizom Krivičnog zakonika detektovala više od 30 krivičnih dela koja bi mogla da budu osnov u krivičnim prijavama koje podnose novinari, i da je još potrebno da to počne da se i primenjuje.
„Tužilaštva se danas suočavaju s manjkom ljudi, tužioci s velikim brojem predmeta, a sve to u uslovima anahronog modela organizovanja, koji je potrebno promeniti“, naveo je Predrag Milovanović, zamenik tužioca Drugog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, a strukovna udruženja vode borbu da tužilaštva budu funkcionalno samostalna i lišena pritisaka.
Ovaj tužilac, koji je podigao optužnicu za paljenje kuće Milana Jovanovića, o tom najdrastičnijem napadu na novinare poslednjih godina rekao je da se tu radilo o „dobro osmišljenoj konspiraciji“ i da, uprkos svemu što prati to suđenje, očekuje da sud prihvati dokaze koje je prikupio.
I Verica Marinčić i Milan Jovanović suočili su se posebnim vidom, kako smatraju, pritiska od ljudi bliskih vladajućoj stranci. Naime, nakon što su njihovi slučajevi izašli u javnost, oboje su dobili ponude da prodaju portale za koje su veoma kritički pisali. Oboje su te ponude odbili.
Jovanović je rekao da su njemu i Željku Matorčeviću osobe bliske SNS-u ponudili da prodaju Žig info za 40.000 evra, pri čemu bi oni ostali da rade na tom portalu, ali sa novim urednikom.
Za portal Inđija kafe, navela je Verica Marinčić, ponuda je bila niža – 10.000 evra. Stigla je takođe, kako je rekla, od ljudi bliskih vladajućoj stranci.
„Dok sam radio na slučaju, sve je slutilo da se na vrhu triangla krije neko ko je na vladajućoj poziciji i lokalni funkcioner“, naveo je tužilac Milovanović, ističući da je bilo teško raditi na tom slučaju, tim pre što nije bilo svedoka.
„Utoliko pre je bilo važno sklapanje sporazuma o priznanju krivice sa Bojanom Šijacki Cvetković (šest meseci kućnog zatvora i novčana kazna), iako sam zbog toga trpeo pritiske kako kolega, tako i javnosti koja nije bilo zadovoljna takvim ishodom.“
Ima li pritisaka na pravosuđe? Aleksandar Trešnjev, sudija Krivičnog odeljenja Višeg suda u Beogradu, rekao je da nije imao takva iskustva, ali je predočio rezultate anonimne ankete koju je sprovelo Društva sudija Srbije i gde je više od 60 odsto anketiranih potvrdilo da takvi pritisci postoje.
Novinari ne poznaju dobro procedure koje im stoje na raspolaganju, na institucije ne gledaju kao na prijatelje, a postoji i strah od posledica prijavljivanja (Rade Đurić, autor istraživanja Kritične tačke u sistemu zaštite novinara)
„Neki tim pritiscima podležu, neki ne. Verujem da ti pritisci idu preko predsednike sudova i preko političara, ali danas i nema potrebe da se sudija ‘okrene’ telefonom i da mu se kaže kako da presudi – to sve danas ide preko medija, u kojima se objavljuju nalazi istraga ili se traži određena presuda“, rekao je sudija Trešnjev.
On je naglasio da je važno prijavljivati sva krivična dela, pa tako i ona u kojima su novinari oštećeni, i da je to potrebno učiniti blagovremeno kako bi se obezbedili kvalitetni dokazi.
„Da biste nekog osudili, morate imati kvalitetne dokaze, a oni se mogu obezbediti jedino u prvim satima nakon krivičnog dela“, poručio je sudija Trešnjev.
Problem novinara su i „medijski revolveraši“
„Poslednjih godina pretnje novinarima najčešće se upućuju na društvenim mrežama i u komentarima na tekstove. Problem je kad tužilaštvo odluči da nema osnova za gonjenje po službenoj dužnosti, pa novinare uputi na podnošenje privatne tužbe, a to onda znači i samostalno prikupljanje dokaza, što jedva da je moguće u situaciji kada je potrebno identifikovati osobu koja preti na internetu“, ukazao je novosadski advokat Veljko Milić, koji zastupa novinare u takvim slučajevima.
Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić primetio je da postupanje policije i tužilaštva u slučaju napada na novinare pokazuje napredak i naglasio da je važno da i policija i tužilaštvo do kraja shvate ozbiljnost situacije i da u te predmete uđu hrabro.
„Najveći problem novinara jesu naše navodne kolege, tzv. novinari, a zapravo propagandisti, medijski revolveraši, koji targetiraju kolege koje nisu na liniji vladajuće partije, vode hajke na njih i relativizuju stvarne probleme s kojima se profesionalni novinari suočavaju“, naveo je Bodrožić.
Tužilaštva se danas suočavaju s manjkom ljudi, tužioci s velikim brojem predmeta, a sve to u uslovima anahronog modela organizovanja, koji je potrebno promeniti, a strukovna udruženja vode borbu da tužilaštva budu funkcionalno samostalna i lišena pritisaka (tužilac Predrag Milovanović)
„Mene povređuje to što imamo javni servis koji, istina, na targetira ljude poput tabloida, ali znaju da ćute kada NUNS pomogne obnovu spaljene kuće Milana Jovanovića, ali na svom sajtu taj dan imaju vest o tome da je Ronaldo kupio novu kuću u Marbelji“, dodao je predsednik NUNS-a.
Novinar Nedim Sejdinović, sa, kako je preneo na konferenciji, skoro 100 pretnji smrću koje je dobio poslednjih godina, podsetio je na to da su medijska i novinarska udruženja od početka zahtevala od predstavnika vlasti da prestanu da stvaraju atmosferu nasilja i straha, da prestanu da javno prozivaju i etiketiraju novinare.
„Zašto vlast i dalje ne ispunjava taj zahtev? Zato što, po mom dubokom uverenju, veruje da će to kampanjsko zastrašivanje demoralisati novinare i da će se oni zapitati da li to što rade vredi strahova, u čemu su negde i uspeli“, kazao je Sejdinović.
On, kao i dvoje njegovih kolega koji su u javnosti poznati po pretnjama ili situacijama kada im je život bio ugrožen – Verica Marinčić iz Inđija kafea i Milan Jovanović sa portala Žig info, smatra da je ono što radi vredno svih posledica koje novinarski posao u Srbiji donosi.
Verica Marinčić i Milan Jovanović posebno su istakli podršku koju su dobili od kolega: Marinčić jer su joj Slavko Ćuruvija fondacija i novinarska udruženja, kada je već sistem zakazao, dali vetar u leđa kada je odlučila da se izbori sa osobom koja je od juna proganja po Inđiji zbog objavljene fotografije nepropisno parkiranog automobila; Jovanović pak jer su mu kolege, zajedno sa Slavko Ćuruvija fondacijom, pomogle pre svega u obnovi spaljene kuće, u koju se konačno vratio pre nekoliko meseci.
„Istraživački novinar postao sam tek pre 10 godina i moja želja je da ovaj posao nastavim da radim i da svojim radom što više doprinesem pre svega generacijama novinara koje dolaze“, kazao je Milan Jovanović, kojem je kuća u Vrčinu spaljena u decembru prošle godine.
Preuzmite: Kritične tačke u sistemu zaštite novinara (PDF)
