3. jul 2020.
Ćerka ubijenog novinara i izdavača Slavka Ćuruvije, Jelena, za Cenzolovku govori o očekivanju od postupka pred Apelacionim sudom, koji iduće sedmice počinje razmatranje žalbi na prvostepenu presudu optuženima za ubistvo njenog oca, o žalbi tužioca u kojoj traži poništenje suđenja, kao i o prvom susretu s optuženima, o tome kako je dočekala prvostepenu presudu i šta bi za nju značilo stavljanje tačke na sudski proces koji je počeo još 2015. godine
Razgovarao: Denis Kolundžija, izvor: Cenzolovka
„Moja porodica i ja čekamo 20 godina da ubice mog tate budu iza rešetaka. Očekujem od sudija Apelacionog suda da pažljivo i detaljno prođu kroz ceo slučaj i da potvrde prvostepenu presudu“, kaže Jelena Ćuruvija, ćerka ubijenog novinara i izdavača Slavka Ćuruvije, povodom predstojećih javnih sednica Apelacionog suda u Beogradu (7, 8. i 9. jula) na kojima će biti razmatrane žalbe na prvostepenu presudu.
Tom presudom, koju je 5. aprila prošle godine, gotovo 20 godina nakon ubistva, izreklo tročlano sudsko veće – na ukupno 100 godina zatvora osuđeni su rukovodioci i pripadnici Resora državne bezbednosti Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak.
Iz presude je, međutim, izostalo ime osobe koja je naredila ubistvo, kao i one koja je na Uskrs 1999. ispalila 14 metaka u vlasnika Dnevnog telegrafa i magazina Evropljanin.
Optimizam, kakav ima prema predstojećoj odluci Apelacionog suda, Jelenu – uprkos svim preprekama i opstrukcijama, godinama koje su prolazile i silnim obećanjima – nije napuštao ni u očekivanju da će pred sud biti izvedeni oni koji su direktno odgovorni za smrt njenog oca. Makar oni.
„Mama, brat i ja nikada nismo prestali da se nadamo da će do suđenja doći, ali smo sve vreme bili svesni da se, u stvari, slučaj ne mrda sa mrtve tačke“, ističe Jelena u intervjuu za Cenzolovku.
„Bio je uvek aktuelan u predizbornim kampanjama, ali posle pobede vlast nije imala vremena ili potrebe, očigledno ni namere, da se slučajem bavi. Tek kad se pojavila politička volja, a apsurd je da se to desilo tek kad je Aleksandar Vučić došao na vlast, stvar se pokrenula. Formirana je Komisija za istraživanje ubistava novinara i ubrzo smo konačno došli do optužnice.
Sećam se januara 2014. godine, kada sam prvi put čula imena optuženih i svog prvog susreta sa njima u sudnici, tokom istražnog postupka. To je osećanje koje ne mogu da artikulišem u reči. Znam da sam drhtala danima posle tog susreta i da sam na kraju otišla kod psihijatra da mi pomogne da mogu opet da zaspim, da zatvorim oči, a da ne vidim njihova lica.“
Srećom, uspela sam da savladam ozbiljne izazove
Cenzolovka: Kada skoro polovinu svog života očekujete pravdu za svog ubijenog oca, sigurno ste pomislili na to šta bi ona za vas, ako se ikad ukaže, značila i kakav bi ukus, posle toliko godina, ona imala? Koliko je u iščekivanju pravde vaš život trpeo?
Jelena Ćuruvija Đurica: Imala sam 23 godine kada je tata ubijen. Sledećih 10, pa i 15 godina taj je događaj bio centralni događaj mog života i svakodnevno sam se bavila saniranjem posledica tog gubitka. Srećom, uspela sam da savladam velike i ozbiljne izazove, da ojačam i da ostanem zdrava.
I sada, kada imam svoju porodicu, svoje dete, svoj posao i poslagane prioritete, rešavanje tatinog ubistva je važan deo mog života. Završetak ovog procesa bi za mene verovatno značio da ogroman teret, koji nosim 20 godina na leđima, mogu da spustim i ostavim sa strane.
Jako sam srećna što smo uspeli da napravimo Slavko Ćuruvija fondaciju, koja svojim radom održava sećanje na tatu, promoviše njegove vrednosti i bije bitke za slobodno novinarstvo u Srbiji. Na taj način pokušavam da iz mog gubitka učinim nešto dobro.
Cenzolovka: Kako ste doživeli prvostepenu presudu, koja se gotovo poklopila sa obeležavanjem 20. godišnjice ubistva u aprilu prošle godine?
Ćuruvija Đurica: Na tatinoj sahrani nisam plakala. Nisam ni sledećih 20 godina zbog toga puno plakala, možda samo par puta. Na parkingu pozorišta gde sam išla na probu dobila sam vest o presudi. Mislim da su tada sve suze, koje su bile u meni rezervisane za tatu, izletele iz mene. Plakala sam. Sedela sam u kolima i plakala sam dugo.
Cenzolovka: Da li vam je lik Antigone, čiji ste završni monolog i spremnost na žrtvu zarad onog što smatra pravednim kazivali pred komisijom na prijemnom za Akademiju umetnosti u Novom Sadu, pomogao u razumevanju svega onoga što je pratilo odnos države prema Slavkovom ubistvu i taj nedovršeni i prepun prepreka put do pravde?
Ćuruvija Đurica: Zanimljivo je da sam tim monologom upisala, ali i završila Akademiju. Naime, diplomska predstava moje klase bila je „Antigona“. Sve devojke su igrale deo tog lika, a ja sam dobila upravo taj poslednji monolog.
Sećam se da sam ga na prvoj probi rekla sa takvim razumevanjem i emotivnim pokrićem da mi je profesor Boro Drašković rekao da ne moram da ga govorim do generalnih proba.
Antigona je u tom trenutku bila jako bliska meni. Njene reči su bile moje reči. Premijera predstave bila je oko godinu dana posle tatine smrti. Posle odigrane scene dobila sam baš jak i glasan aplauz. Znala sam da to nije zbog moje genijalne glume, već da je to bila podrška publike meni zbog gubitka tate. To je jedan od najemotivnijih momenata u mojoj karijeri.
Brzo posle toga je bio 5. oktobar i ja sam, kao i Antigona, prkosila vlastima ispred Skupštine i, na svoj način, prkosim i dalje.
Izuzetno neobičan potez tužioca
Cenzolovka: Žalbe advokata optuženih na prvostepene presude nisu neuobičajene, i to se i u ovom slučaju očekivalo. Ipak, verovatno niko nije očekivao da će žalbu uložiti i zamenik tužioca i da će čak tražiti poništavanje presude. Kako ste doživeli ovakav potez tužioca?
Ćuruvija Đurica: Taj potez je izuzetno neobičan. Objašnjavali su mi neki advokati koje sam pitala za mišljenje u želji da razumem, da se to vrlo retko dešava i da je krajnje neočekivano, čudno i teško objašnjivo. Ne znam koji su njegovi pravi motivi za takav potez, ali se nadam da razume ozbiljnost svog postupka i da prihvata odgovornost za moguće posledice.
Cenzolovka: U najboljem slučaju, pravda u slučaju ubistva vašeg oca biće zadovoljena osuđujućim presudama za organizatore i učesnike u ubistvu. Verujete li da će ikada biti otkriveno i ono što u prvostepenoj presudu upadljivo nedostaje – ko je naredio ubistvo i ko ga je neposredno izvršio? Tužilac je u optužnici naveo bračni par Milošević kao inspiratore, ali to nije dokazano.
Ćuruvija Đurica: Nažalost, prošlo je 15 godina od ubistva do početka suđenja. Posle 5. oktobra Rade Marković je celih godinu dana imao pristup dokumentaciji RDB. To je više nego dovoljno vremena da se dokazi unište, i to što nemamo imena onog ko je naredio i ko je izvršio ubistvo upravo su posledice tog perioda. Sudski proces i dokazivanje krivice se zasnivaju na dokazima. Nadam se da će se ipak desiti trenutak u kome ćemo moći da dokažemo da je bračni par Milošević naručilac, a Miroslav Kurak izvršilac.
Da li su promene u Službi uopšte moguće?
Cenzolovka: Pre nekih 19 godina govorili ste da su i drugi, direktno ili indirektno, stajali iza ubistva vašeg oca, a bili su na pozicijama moći u to vreme, poput Vojislava Šešelja i Milovana Bojića. Jesu li oni ikada ispitani tim povodom?
Ćuruvija Đurica: Mislim da njih dvojica konkretno nisu nikad ispitani, ali ne mogu da garantujem.
Cenzolovka: Kako čitate deklarativno opredeljenje države da se stigne do sudskog epiloga u slučaju ubistva vašeg oca i istovremenu nezainteresovanost iste te države da se konačno privede jedan od optuženih, Miroslav Kurak, za kog se nezvanično zna i gde je i šta radi?
Ćuruvija Đurica: Verovatno postoji više razloga. Ili se nadležni trude da ga privedu, ali to nije tako jednostavno kao što mi mislimo, ili se Miroslav Kurak jako dobro krije ili, možda, on spada u onu grupu ljudi koji su zaštićeni i koje niko ne dira ni po koju cenu.
Cenzolovka: Pojedinci iz Službe koji su znali sve o Slavkovom ubistvu i dalje su u vrhu Službe i bliski vrhovima vlasti. Kakvu to poruku šalje porodici i uopšte građanima ove zemlje?
Ćuruvija Đurica: Neki ljudi iz ove vlasti bili su u vlasti i 1999. godine kada je tata ubijen. I tada i sada su u kontaktu sa ljudima iz Službe. To se podrazumeva kada si u vrhu vlasti. Opet, mislim da nije cela Služba znala šta se sprema mom tati i da su mnogi koji su tamo radili bili zatečeni kada je tata ubijen i da su posle toga bili jako uplašeni za svoje živote. To se videlo po njihovim svedočenjima u toku procesa.
Ne znamo da li je posle 5. oktobra uopšte došlo do velikih promena u Službi, i da li je tako nešto u našoj zemlji uopšte moguće. A pojedinci uvek „prežive“. To smo odavno naučili.
