3. jul 2016.
Među osam pozvanih svedoka biće i „novinari“ Miroslav Marković, Đorđe Martić i Hadži Dragan Antić, koji su u vreme ubistva bili zaposleni u novinskoj kući Politika. Oni su učestvovali u medijskoj pripremi ovog zločina
Piše: Zoran B. Nikolić
Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, nastavlja se sutra pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu. Za tri dana, 4, 5. i 6. jula, u sudnici će se, među osam pozvanih svedoka, pojaviti čak četiri novinara, ili „novinara“.
Trojica, Miroslav Marković, Đorđe Martić i Hadži Dragan Antić, u vreme ubistva bila su zaposlena u novinskoj kući Politika. Oni su učestvovali u medijskoj pripremi ovog zločina, samo nekoliko dana pre ubistva koje se desilo početkom NATO bombardovanja 1999. godine. Četvrti, urednik lista Tabloid Milovan Brkić, tvrdi da je pre samog događaja imao saznanja da se sprema likvidacija Ćuruvije.
Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja, usred dana, na ulazu u dvorište zgrade u kojoj je živeo.
Na optuženičkoj klupi Specijalnog suda, pored tadašnjeg šefa Resora državne bezbednosti (RDB) Radomira Markovića, nalaze se i bivši šef beogradskog centra RDB (CRDB) Milan Radonjić, kao i tadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB Ratko Romić. Kao izvršilac ubistva optužen je bivši pripadnik rezervnog sastava RDB Milan Kurak, koji je u bekstvu.
Odjeci govora Mirjane Marković
Miroslav Marković je autor teksta „Ćuruvija dočekao bombe“, objavljenog u Politici ekspres pet dana pre ubistva, 6. aprila 1999. U tekstu se autor poziva na izjavu Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića i predsednice Direkcije Jugoslovenske levice (JUL) iz novembra 1998, prilikom osnivanja Univerzitetskog komiteta te partije. Ona je tada Ćuruviju nazvala izdajnikom, tvrdeći da on podržava SAD u želji da bombarduju Srbiju. Miroslav Marković je u svom tekstu praktično ponovio te tvrdnje.
„U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji su sve vreme priželjkivali bombe za Srbe. Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji. Danas kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju, a ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali“, napisao je tada Marković. Tekst je iste večeri pročitan u Drugom dnevniku RTS-a.
Marković je u iskazu datom 2007. godine istražnom sudiji rekao da je bio novinar Politike ekspres od 1978. godine, da je tekst o kojem je reč napisao 5. aprila 1999, nakon pominjanja Ćuruvije od strane glavnog urednika Politike ekspres Đorđa Martića.
Među svedocima bi trebalo da se nađu i Zoran Mijatović, nekadašnji zamenik načelnika RDB, kao i dva bivša visoka policijska funkcionera: Radovan Knežević, prvi načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, i Dragan Marković, bivši načelnik Odeljenja za opšti kriminal UBPOK-a, koji su 2001. vodili istragu o ubistvu Ćuruvije
On je rekao da je originalni tekst bio duži, ali ga je Martić skratio. Tekst je napisao setivši se teksta u Politici iz novembra 1998, u kojem je objavljen govor Mirjane Marković na sednici Univerzitetskog komiteta JUL-a, gde je ona iznela sadržinu svog razgovora sa Ćuruvijom.
Đorđe Martić je u iskazu koji je dao iste godine kad i Marković, takođe pomenuo Politikin tekst iz novembra 1998. On je, kako je rekao, tu temu u aprilu 1999. pomenuo Hadži Draganu Antiću, tadašnjem direktoru Politike i bliskom saradniku Mirjane Marković, da bi Antić doneo odluku da se takav tekst objavi. Nakon toga Martić se sa Markovićem dogovorio o pisanju teksta. Martić je pomenuo i sastanak svih glavnih urednika u Vladi, gde im je sugerisano šta Vlada misli da je dobro da se pojavi u štampi.
Sam Radomir Marković je u istrazi objasnio da su u to vreme, pred kraj Miloševićeve vladavine, „Hadži Dragan Antić i Milanović (Dragoljub, tadašnji direktor Radio-televizije Srbije, prim. SĆF) kreirali mišljenja i stavove“. Hadži Dragan Antić je i posle 2000. godine ostao blizak porodici Milošević–Marković.
Milovan Brkić, glavni urednik lista Tabloid, 2007. godine je izjavio da je Ćuruviju poznavao, ali da nisu bili prijatelji. Ćuruvija je, rekao je on, 1996. godine, kada su Brkića pretukli tadašnji pripadnici surčinskog klana Ljubiša Buha, Zoran Šijan i Dušan Spasojević, na naslovnoj strani Dnevnog telegrafa objavio serijal tekstova o tom događaju. Posle toga se, rekao je Brkić, protiv Ćuruvije pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio sudski spor zbog širenja lažnih vesti.
Brkić je objasnio da je od 4. do 9. aprila 1999. svedočio pred Tribunalom u Hagu, a u zemlju se vratio preko Makedonije, dan ili dva pre ubistva. Kako je naveo u iskazu datom istražnom sudiji, imao je informacije od ljudi iz Haga da će više osoba biti likvidirano, među njima i Ćuruvija. Nije to mogao da mu javi jer „nije imao njegov telefon“.
On je tvrdio da ima saznanja da je ubistvo Ćuruvije organizovao Franko Simatović, „koji i je i ranije učestvovao u organizaciji više ubistava“. Takođe je izjavio da je u akciju praćenja i organizaciju ubistava bio uključen i Stevan Nikčević, a da je sve to rađeno uz znanje i odobrenje načelnika RDB Radomira Markovića.
Zoran Mijatović: Debeovac i publicista
Peti svedok je publicista, zapravo bivši visoki funkcioner Resora državne bezbednosti Zoran Mijatović, koji je do sada objavio tri knjige. On je bio umešan u prismotru ubijenog novinara, a posle oktobarskih promena 2000. postao je zamenik načelnika RDB i sa tog mesta je praktično vodio istragu o ubistvu unutar samog Resora.
Njegovu prvu knjigu je 2004. objavio Nedeljni telegraf, jedan od listova koje je osnovao baš Slavko Ćuruvija. Suosnivač Nedeljnog telegrafa Momčilo Đorgović bio je u to vreme jedini vlasnik tog lista.
Prema optužnici, za vreme bombardovanja, posle evakuacije iz svojih dotadašnjih prostorija u beogradskoj ulici Kneza Miloša, beogradski centar RDB smešten je baš u prostorije jednog od Đorgovićevih preduzeća.
Miroslav Marković je autor teksta „Ćuruvija dočekao bombe“, objavljenog u Politici ekspres pet dana pre ubistva. U tekstu se autor poziva na izjavu Mirjane Marković iz novembra 1998, kada je Ćuruviju nazvala izdajnikom, tvrdeći da on podržava SAD u želji da bombarduju Srbiju. Miroslav Marković je u svom tekstu praktično ponovio ove tvrdnje
Zoran Mijatović je do 1998. godine bio načelnik beogradskog centra RDB. Prema odbrani Ratka Romića, iznetoj pred sudom u julu prošle godine, „praćenje Ćuruvije počelo je 3. jula 1998, u vreme kada je načelnik DB-a bio Jovica Stanišić, a načelnik beogradskog DB-a Zoran Mijatović“.
Iako je Branko Važić, nekadašnji načelnik Četvrtog odeljenja CRDB Beograd, u svom ranijem svedočenju rekao da je Mijatović bio jedan od ljudi od poverenja Radomira Markovića, Mijatović je posle odlaska Jovice Stanišića sa čela RDB otišao u penziju, da bi posle formiranja Đinđićeve vlade na početku 2001. bio reaktiviran i postavljen na mesto zamenika načelnika RDB.
Mijatović je, kako je sam govorio u medijima, a to je potvrdilo i više svedoka, tokom 2001. godine vodio internu istragu o ubistvu Ćuruvije i o drugim političkim ubistvima počinjenim za vreme Miloševićevog režima.
Istraga unutar RDB obuhvatila je i uništavanje dokumentacije DB-a u danima oko 5. oktobra 2000. godine i problem ovog sudskog procesa predstavlja nedostatak dokumentacije koja bi morala da postoji. Mijatović je u medijima kao direktnog nalogodavca uništavanja dokumentacije označavao Radomira Markovića.
Posle Mijatovića svedočiće Ljubomir Ristić, bivši načelnik niškog CRDB.
Među svedocima bi trebalo da se nađu i dva bivša visoka policijska funkcionera: Radovan Knežević, prvi načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) MUP-a Srbije, i Dragan Marković, bivši načelnik Odeljenja za opšti kriminal UBPOK-a. Oni su tokom 2001. rukovodili i istragom o ubistvu Slavka Ćuruvije.
