6. oktobar 2015.
Operativac koji je pola godine prisluškivao Slavka Ćuruviju i čije službene beleške najvećim delom sačinjavaju dosije DB-a o njemu, pred Specijalnim sudom rekao da vlasnik Dnevnog telegrafa „nije bio izdajnik”, da je bio „bezbednosno interesantan” po kriterijumima tog vremena, ali da danas ne bi bilo razloga za njegovo praćenje
Pišu: Tamara Ognjanović i Svetlana Palić
Predrag Gikić, operativac Trećeg odeljenja Centra Resora državne bezbednosti Beograd, čije službene beleške najvećim delom sačinjavaju dosije DB-a o novinaru Slavku Ćuruviji, poznat pod šifrom „Ćuran”, rekao je u utorak, svedočeći pred Specijalnim sudom u Beogradu, da nije znao da je Ćuruvija tajno praćen pre ubistva i da je sam dosije prvi put video tek posle objavljivanja u medijima, novembra 2000. godine.
Na suđenju za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine, u ponedeljak je svedočio Gikićev pretpostavljeni Stevan Basta, tadašnji zamenik načelnika Trećeg odeljenja Centra DB-a za Beograd. Treće odeljenje DB-a bilo je zaduženo za nadzor nad takozvanim unutrašnjim neprijateljima, odnosno opozicionim liderima, novinarima i ostalim značajnim protivnicima režima Slobodana Miloševića.
Za ubistvo su optuženi tadašnji šef DB-a Radomir Marković, šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi RDB Ratko Romić, kao i pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u optužnici označen kao direktan izvršilac ubistva, a trenutno je u bekstvu.
„Nisam znao da je Slavko Ćuruvija tajno praćen. Za mene je to bilo veliko iznenađenje. Nisam znao ni kada je ubijen. Kada se pojavio tekst o tom dosijeu, bio sam siguran da taj izveštaj nije tačan, otišao sam kod načelnika Lečića da kažem da to nije tačno jer bih ja kao operativac to trebalo da znam”, kazao je Gikić, koji je bio zadužen da preslušava audio snimke prisluškivanih telefonskih razgovora.
On je objasnio da mu je tada koleginica Olivera Antonović Simić rekla da nije u pravu i da je ona slušala Ćuruviju na dan kada je ubijen.
Svedok je objasnio da, prema pravilima službe, on ipak nije morao da bude upoznat s tim da je slučaj „vraćen”, odnosno da je prisluškivanje nastavljeno.
Gikić je rekao i da je dosije „Ćuran” prvi put uzeo u ruke nekoliko dana pošto se pojavio u medijima, kada je tim povodom održan sastanak kod optuženog Milana Radonjića, na kojem su bili još načelnici odeljenja Stojčev i Lečić. U to vreme je Gikić, inače, napredovao u službi na mesto zamenika načelnika Analitike, i to na predlog Radonjića.
„Radonjić je tada rekao da dosije treba da se nosi kod načelnika Resora (prvooptuženog Radomira Markovića, prim. Cenzolovke). On je naložio da se ceo dosije fotokopira i da se nosi fotokopija, a da original ostane u Centru. Pošto sam Radonjiću tada rekao da sam ja bio operativac na slučaju, on je tražio da pođem s njim. Tamo sam upoznao načelnika sa podacima, i imao sam utisak da do tada nije bio upoznat sa primenjivanim merama i da ni po čemu nije znao da su mere primenjivane i posle obustavljanja. Kad sam završio, Radonjić je rekao da sam slobodan, pa sam izašao.”
Gikić je kazao da se tada nije upoznao sa sadržinom dosijea, ali da je kasnije imao ovlašni uvid u njega.
„Prelistao sam ga i zapamtio dokument sa potpisom Nikčevića iz oktobra ’98, gde nas obaveštava o telefonskom praćenju Ćuruvije, i drugi, kojim Treće odeljenje obaveštava da je doneta odluka načelnika Resora o primeni mere. U dosijeu su još bile beleške iz telefonskih razgovora.”
Stevan Nikčević je u vreme ovih događaja bio zamenik načelnika beogradskog centra DB-a.
Odgovarajući na pitanja okrivljenog Milana Radonjića, Gikić je potvrdio Radonjićeve navode da u dosijeu nije nedostajao izveštaj o pratnji, koji se pojavljivao u medijima.
Prismotra kao sporedan posao
Operativac DB-a počeo je svedočenje prisećanjem na vreme kada je počeo da se bavi praćenjem novinara.
„Sredinom juna ili jula meseca 1998. godine, kad je u jeku bila akcija protiv terorista na Kosovu, zamenik načelnika Treće uprave CRDB Beograd Stevan Basta mi je preneo da je od strane rukovodstva Centra, ili je to odlučeno na nivou Resora, ne sećam se, dat nalog da se obrati pažnja na koji se način akcije naših snaga tretiraju u medijima. Tada nam je rečeno da pratimo pisanje medija”, rekao je Gikić.
Negde avgusta ili septembra te godine pozvao ga je načelnik Trećeg odeljenja Radovan Božović.
„Rekao mi je da treba da se primeni mera (prisluškivanja telefona, prim. Cenzolovke) na Slavka Ćuruviju. Ja sam doživeo da je taj nalog u sklopu mera koje se sprovode prema svim medijima”, rekao je Gikić.
Za njega je, kako je rekao, analiza telefonskih razgovora Slavka Ćuruvije bio usputan, „sekundaran posao”, jer je imao drugog, mnogo važnijeg posla.
„Svakodnevno sam odlazio u prostoriju sa kompjuterom i jednom stolicom, otvarao sam ‘meru’ šifrom, preslušavao audio zapis prisluškivanih razgovora i iz njih izvlačio bezbednosno interesantne informacije, koje bih zapisivao rukom u svesku. Ukoliko je u tim razgovorima bilo takvih informacija, odlazio bih kod načelnika Božovića, on bi mi rekao da pišem belešku. To bih uradio u nekoliko primeraka, i tako je nastao dosije Ćuruvija”, opisao je Gikić.
On je naveo da je u početku prisluškivan telefon u redakciji novina koje je Ćuruvija uređivao, a da je kasnije ta mera proširena i na stan.
Odgovarajući na pitanja Zore Dobričanin Nikodijević, svedok Gikić je rekao da je tokom šest meseci praćenja telefonskih razgovora Slavka Ćuruvije napisao na desetine beleški.
„Ne mogu da procenim tačno, ali bilo je trideset ili četrdeset beleški”, rekao je Gikić.
“Ćuruvija nije bio izdajnik”
„Slavko Ćuruvija nije bio izdajnik zemlje, na osnovu onoga što ja znam, ali jeste bio bezbednosno interesantno lice”, rekao je Gikić. On je objasnio da je prema tadašnjim kriterijumima, zbog Ćuruvijinih kontakata sa strancima iz američke ambasade i odlaska u američki Kongres, interesovanje Službe za njegove aktivnosti bilo opravdano.
„Nekoliko godina pre toga takva je bila praksa i nije bilo sumnje da je ova mera imala osnova. Bilo je dovoljno beleški o tome i one su čitane, ali nije bilo daljih predloga za dodatno postupanje, nije bilo ni zamerke na dotadašnju obradu, a ja nisam imao ambiciju da od toga pravim dodatni posao”, kazao je on.
Gikić je ipak rekao i da prema danas važećim kriterijumima Službe, Ćuruvija ne bi bio bezbednosno interesantan.
„Sredinom 1998. godine, kad je u jeku bila akcija protiv terorista na Kosovu, zamenik načelnika Treće uprave CRDB Beograd Stevan Basta mi je preneo da je dat nalog da se obrati pažnja na koji se način akcije naših snaga tretiraju u medijima”, rekao je svedok
Gikić je poslednju službenu belešku napisao 15. februara 1999. godine, kada je, preslušavanjem razgovora između Slavka Ćuruvije i Daglasa Dejvidsona, tadašnjeg atašea za štampu američke ambasade, saznao da treba da dođe do primopredaje novca.
„Taj Daglas Dejvidson je zvao Ćuruviju da dođe u ambasadu po novac, a on mu je odgovorio da ‘nije lud da ide u ambasadu, pa da ga presretnu’ i pozvao ga da dođe kod njega kući”, prisetio se tog razgovora Gikić.
Nakon toga, razgovori Slavka Ćuruvije prestaju da budu bezbednosno interesantni. Gikić kaže da je preneo Božoviću: „Ili je čovek upozoren, ili je sam shvatio da mu se telefoni prisluškuju.”
„Prestao sam da ga slušam sedam-osam dana pre početka bombardovanja. Mere su bile potpuno neupotrebljive i za mene je taj slučaj prestao da postoji”, rekao je Gikić, dodajući da je, uz konsultaciju sa načelnikom Radovanom Božovićem, „spustio dosije u Analitiku”, što je značilo da je slučaj zatvoren, a mera prekinuta.
Ko je naložio meru tajnog fizičkog praćenja Slavka Ćuruvije, Predrag Gikić nije znao da kaže.
„Nisam predlagao meru tajnog praćenja. Postoji ta mogućnost, ali ja to nisam predložio. Od kraja marta, kada sam prestao da slušam razgovore Slavka Ćuruvije, za mene kao operativca taj slučaj više nije postojao. Načelnik Božović se s tim složio i mi o tome ni sa njim niti sa Bastom više nismo pričali.”
Gikić je objasnio i da je, po saznanju o ubistvu Ćuruvije, na lice mesta otišao samoinicijativno.
„Za ubistvo sam saznao pošto sam došao u popodnevnu smenu, u kancelariji, sa televizije. Pošto je u to vreme vladala velika dezinformisanost, a Služba bila u vanrednim okolnostima i dezorganizovana, i pošto smo u tom trenutku bili bez posla, odlučio sam da odem na lice mesta i proverim tu informaciju, sa čim se Basta složio.”
Pošto je utvrdio da je informacija tačna, kako je rekao, vratio se u kancelariju i obavestio kolege, a na pitanje advokata „kakva je bila Bastina reakcija”, Gikić je rekao da nije bilo komentara koji bi ukazivali na to da je Ćuruvija mogao da bude predmet njegovog interesovanja.
Gikić je rekao i da Slavko Ćuruvija, prema njegovom saznanju, nije bio predmet obrade neke druge strane ili domaće službe.
Suđenje se nastavlja 9. i 10. novembra, saslušanjem svedoka Stevana Nikčevića i Branka Crnog.
Ružić: Gikić demantovao Bastu
Advokat porodice Ćuruvija, Slobodan Ružić, rekao je novinarima u pauzi suđenja da je današnji svedok demantovao jučerašnje svedočenje Stevana Baste, koji je u iskazu tvrdio da je predlog za tajno praćenje Ćuruvije dao operativac zadužen za taj slučaj.
Današnji svedok Gikić, naime, svedočio je da nije bio upoznat sa tim, rekao je Ružić i podsetio da se protiv Baste, zajedno sa optuženima Radonjićem i Romićem, vodi proces za pomaganje u pokušaju ubistva lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi.
