17. maj, 2016.
Pripadnik Službe Gradimir Milić svedočio o akciji „Mačva“ posle Petog oktobra, tokom koje su prisluškivani funkcioneri i agenti RDB, za koje se sumnjalo da su učestvovali u ubistvima iz devedesetih. Milić kaže da je 2001. u izveštajima o prisluškivanju Ratka Romića pročitao da se redovno čuo sa svojim kumom Miroslavom Kurakom i da ga je upozoravao da sa Kipra ode u neku veću zemlju. Za ovu akciju kaže da je obustavljena posle pobune JSO 2001. godine
Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić
Gradimir Milić, nekadašnji radnik Resora državne bezbednosti (RDB), koji je u vreme ubistva novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine radio u Petoj (analitičkoj) upravi beogradskog centra RDB, svedočeći danas pred Specijalnim sudom na suđenju za ovo ubistvo, o samom događaju nije znao ništa da kaže i jedva da je govorio o svom radu u vreme ubistva, a ipak je uspeo da natera sve učesnike postupka da govore uglas i nadvikuju se, toliko da je predsednica sudskog veća Snežana Jovanović i sama morala da viče da bi ih umirila.
Za organizaciju ubistva Ćuruvije, u pasažu koji je vodio ka njegovom stanu u Svetogorskoj 35 u Beogradu, optuženi su bivši načelnik RDB Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić. Pripadnik rezervnog sastava RDB Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, optužen je da je pucao u Ćuruviju, dok je Ratko Romić, tadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu, koja se u vreme ubistva vraćala iz šetnje sa Ćuruvijom.
„Bracanović sve zna o ubistvu Ćuruvije“
Gradimir Milić, čovek u godinama (65) i slabog zdravlja, na samom početku obraćanja sudu saopštio je da je imao dva infarkta, da je tri puta bio u kliničkoj smrti i da je imao saobraćajnu nesreću, ali je insistirao na tome da je u stanju da svedoči i samo je prihvatio ponuđenu stolicu pošto nije mogao da stoji sve vreme.
Na proceduralna pitanja sudije, na koja ostali svedoci odgovaraju sa „da“ i „ne“, odgovarao je nadugačko i naširoko, pa je tako na pitanje da li poznaje okrivljene odgovorio da lično zna samo trećeoptuženog Ratka Romića, jer je Romić počeo karijeru kao pripravnik u operativnoj grupi koju je vodio Milić.
Romića je opisao kao „izuzetno vrednog i prodornog u svom poslu“. Sa Kurakom ga je, kao sa svojim kumom, upoznao sam Romić, na otvaranju kluba koji su njih dvojica držali zajedno, kod stadiona OFK Beograda, rekao je Milić.
Predsednica sudskog veća, inače, svakom svedoku posle uvodnih pitanja kaže da treba u neometanom izlaganju da kaže sve što zna o predmetu ovog krivičnog postupka. U Milićevom slučaju, do tog objašnjenja sudije nismo ni stigli jer je Milić do tog momenta već uveliko pričao svoju priču.
On je na samom početku rekao da neće o ubistvu da iznosi špekulacije, ali da ima jedan čovek koji o ubistvu Slavka Ćuruvije zna sve, a to je Milorad Bracanović. Bracanović, u vreme ubistva kontraobaveštajni oficir Jedinice za specijalne operacije, a posle pobune ove jedinice u novembru 2001. i zamenik načelnika RDB, takođe je na listi svedoka u ovom postupku.
„Romić je razgovarao sa Miroslavom Kurakom dok je ovaj bio na Kipru i rekao mu da se ne vraća u zemlju, ali i da ne ostaje na Kipru. ’Idi u neku veću zemlju, ovde će poslati ekipu i naći će te’, rekao mu je Romić prema izveštaju koji sam video. Čuli su se jednom ili dva puta nedeljno. Posle je Kurak otišao u Ženevu i kupio neki skupoceni mercedes, a potom otišao u Ukrajinu“ (Gradimir Milić)
Milić je tvrdio da je Bracanović, kao kontraobaveštajni oficir JSO, morao da zna gde se u svakom trenutku nalazi svaki pripadnik ove jedinice, pa je tako morao znati i gde se nalazi četvrtooptuženi Miroslav Kurak. Kasnije je tokom ispitivanja Kurakov advokat Stevan Protić tvrdio da Kurak u tom trenutku uopšte nije bio pripadnik JSO.
„Ne znam dokle je Kurak bio pripadnik ‘Crvenih beretki’, a Bracanović je bio sve do 5. oktobra. On je posle navukao kapuljaču pa je hapsio Slobodana Miloševića, koji ga je pre toga dva puta odlikovao“, rekao je svedok.
Iako je Milić često mešao godine kad se šta dogodilo i ko mu je u kojem trenutku bio načelnik, on nije tvrdio da zna išta o ubistvu Slavka Ćuruvije i bez imalo sumnje je tvrdio da nikada nije video ni njegov dosije. On je ispričao kako ga je posle 5. oktobra pozvala Branka Macura, tada načelnica Petog odeljenja, da dođe „na Brdo“, odnosno u centralu RDB, koja se tada nalazila na Banjici.
„Tamo me je dočekao zamenik načelnika Zoran Mijatović i rekao: ’Matori, ti imaš iskustva u analitici, ovde ima nešto posla, treba da pregledaš neke izveštaje i da ih malo uobličiš.’ Ispostavilo se da je to ’malo posla’ preko 2.000 strana“, požalio se Milić.
Na pitanje sudije Snežane Jovanović kakve to veze ima sa ubistvom Slavka Ćuruvije, Milić je objasnio da je bio deo akcija pod nazivima „Šumadija“, „Kaktus“ i „Mačva“ koje je RDB sprovodio posle formiranja vlade Zorana Đinđića, u okviru kojih je ispitivano postupanje RDB za vreme Miloševićeve vladavine.
Ove akcije su i ranije pominjane na suđenju za ubistvo Ćuruvije. Ispitivanje okolnosti njegovog ubistva bilo je deo akcije „Mačva“. Na Milićev sto su stizali izveštaji o prisluškivanju velikog broja pripadnika RDB, Milić tvrdi preko 100 njih. Prisluškivani su i telefoni Ratka Romića.
„U tim izveštajima je pisalo da je Romić razgovarao sa Miroslavom Kurakom dok je ovaj bio na Kipru i rekao mu da se ne vraća u zemlju, ali i da ne ostaje na Kipru. ’Idi u neku veću zemlju, ovde će poslati ekipu i naći će te’, rekao mu je Romić prema izveštaju koji sam video. Čuli su se jednom ili dva puta nedeljno. Posle je Kurak otišao u Ženevu i kupio neki skupoceni mercedes, a potom je otišao u Ukrajinu“, kaže Milić.
On je tvrdio da se Kurak posle toga nikada nije vratio u zemlju, ali je advokat Protić podsetio sud da je Kurak hapšen u Srbiji u vreme akcije „Sablja“ 2003. godine.
Prisluškivali rukovodstvo RDB do pobune JSO
Milić je objasnio da su izveštaje koje je on obrađivao („Malo sam ih doterivao da to na nešto liči, ima među operativcima onih manje i više pismenih.“) prvo pokazivao Zoranu Mijatoviću ili tadašnjem načelniku RDB Goranu Petroviću, a potom pakovao da bi ih kurir nosio tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću.
„Mihajlović nam je isprva vraćao te izveštaje, a onda je prestao. Onda smo počeli da ih kucamo u dva primerka, da bi jedan ostao nama“, rekao je svedok.
Gradimir Milić kaže da je ovo trajalo do pobune „Crvenih beretki“, to jest Jedinice za specijalne operacije (JSO). On je bio ubeđen da se sve to dogodilo 2000. godine, ali je opštepoznato da je to moglo biti samo 2001. godine.
Milić je isprva tvrdio da za prisluškivanje pripadnika RDB nisu postojali nikakvi nalozi, da bi kasnije precizirao da je „tako čuo“. Činjenica je da kasnije jesu vođeni sudski postupci zbog nezakonitog prisluškivanja u ovim akcijama. Milić je objasnio da o svojim saznanjima o nezakonitom prisluškivanju nije nikoga obavestio, jer „nije smeo“.
Na pitanje advokata Stevana Protića da li su tokom prisluškivanja nađeni nikakvi dokazi vezani za ubistvo vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, Milić je odgovorio: „Ne“.
Na pitanje Ratka Romića da li je u žargonu RDB ikada korišćen izraz „ukloniti“ u smislu likvidirati, Zagorac odgovorio: „Kolega, vi ste se zaboravili“. Predsednica sudskog veća upozorila je svedoka da se ne može učesnicima postupka obraćati na takav način. Zagorac je onda objasnio da je to rekao ironično, a na ponovljeno pitanje da li je ovaj izraz korišćen u značenju fizičke likvidacije, odgovorio je: „Da. To je jedan od razloga postojanja Službe“. Kasnije je objasnio da je mislio na period od kraja Drugog svetskog rata do osamdesetih godina prošlog veka
Milić je više puta upadao u reč i predsednici sudskog veća i ostalim učesnicima u postupku. Snežana Jovanović ga je zbog toga više puta opominjala, bez mnogo uspeha. Takođe ga je opominjala da je oslobođen obaveze čuvanja državne tajne samo za ono što zna o ubistvu Ćuruvije, ali se on na to nije obazirao, pa ga je sudija upozorila da sve izvan toga govori na sopstvenu odgovornost.
Zora Nikodinović Dobričanin, zastupnica Radonjića i Romića, upitala je Milića ko mu je bio načelnik dok je tokom bombardovanja radio u Petom odeljenju CRDB. Milić je rekao da je to bila Branka Macura. Pošto je opštepoznato da je načelnik Petog odeljenja bio Vladimir Nikolić, koji je pred ovim sudom već svedočio, Nikodinović Dobričanin je pitala svedoka da li mu je nekad Nikolić bio načelnik.
„On je bio ’leteći’. Bio je načelnik do rata, kada je izbačen jer je osuđen što je krao dokumentaciju na CD-ima i kasetama, kad god je stigao, nosio kući i predavao Vuku Draškoviću“, rekao je Milić.
Ovaj odgovor je izazvao glasno negodovanje advokata Rajka Danilovića, zastupnika oštećene Branke Prpe, koji je počeo da dobacuje: „Ma dajte, kakve CD-e!“
Sudija ga je opomenula, pa su u jednom trenutku uglas govorili i počeli da se nadvikuju predsednica sudskog veća, Rajko Danilović, Zora Nikodinović Dobričanin i svedok. Graju je okončala Snežana Jovanović, povikavši: „Hoćete li prestati da govorite?!“
Odbrana optuženih, naime, tokom celog suđenja insistira na tezi da se ceo slučaj zasniva na ukradenoj dokumentaciji, a za krađu optužuje Vladimira Nikolića i Stevana Nikčevića, koji je u vreme ubistva bio Radonjićev zamenik.
Na Milićevo svedočenje zvanične prigovore uložili su svi advokati odbrane i svi prisutni optuženi ponaosob.
Služba služi za likvidacije
Pre Milića je svedočio Zoran Zagorac, koji je tokom bombardovanja bio zamenik načelnika Četvrte uprave u centru RDB, a negde tokom bombardovanja (svedok nije mogao da se seti tačnog datuma) preuzeo je i mesto načelnika Sedmog odeljenja CRDB. Dužnost je preuzeo od vršioca dužnosti Aleksandre Radojičić, koja je svedočila juče. O prisluškivanju i ubistvu Ćuruvije rekao je da ne zna ništa.
On tvrdi da je u radu Sedmog odeljenja strogo poštovan zakon i pravila rada RDB i da prisluškivanje nikada nije obavljano bez odgovarajućeg naloga. Uz to, tvrdio je da je privremeni nalog, koji je mogao biti izdat bez odluke suda i trajao je najviše sedam dana, mogao biti produžen samo jednom.
„I to se retko dešavalo, inače bi to bilo protivzakonito. Ništa nije rađeno drugačije ni za vreme bombardovanja. Meni nije poznato da je prema nekom privremeni nalog produžavan više puta“, rekao je Zagorac pred sudom, koji je kategorično tvrdio da je, prema njegovom iskustvu, Milan Radonjić insistirao na poštovanju zakona u radu CRDB.
Milić je tvrdio da je Bracanović, kao kontraobaveštajni oficir JSO, morao da zna gde se u svakom trenutku nalazi svaki pripadnik ove jedinice, pa je tako morao znati i gde se nalazi četvrtooptuženi Miroslav Kurak. Kasnije je tokom ispitivanja Kurakov advokat Stevan Protić tvrdio da Kurak u tom trenutku uopšte nije bio pripadnik JSO
Na pitanje Ratka Romića da li je u žargonu RDB ikada korišćen izraz „ukloniti“ u smislu likvidirati, Zagorac je prvo odgovorio: „Kolega, vi ste se zaboravili“. Ovakav odgovor izazvao je zbunjenost prisutnih i intervenciju predsednice sudskog veća Snežane Jovanović, koja je svedoka upozorila na to da se ne može učesnicima postupka obraćati na takav način.
Zagorac je onda objasnio da je to rekao ironično, a na ponovljeno pitanje da li je ovaj izraz korišćen u značenju fizičke likvidacije, ovaj penzioner RDB, koji se u Službi zaposlio još 1979. godine, odgovorio je: „Da. To je jedan od razloga postojanja Službe“.
Na kasnije insistiranje advokata odbrane, pojasnio je da je Služba služila i za likvidiranje od kraja Drugog svetskog rata, pa negde do osamdesetih godina prošlog veka, ali nije posle toga.
Zagorac je, na pitanje Milana Radonjića rekao da je, koliko se seća, imao pismena rešenja o postavljenju na oba radna mesta na kojima je istovremeno radio. Svedok Milovan Popivoda, zamenik načelnika Druge uprave RDB, gde je načelnik do postavljenja na mesto šefa beogradskog CRDB bio Milan Radonjić, tvrdio je suprotno.
Popivoda je u aprilu rekao da niko nije mogao da ima dva važeća rešenja, pa da, shodno tome, Radonjić posle prelaska u CRDB nije imao nikakva posebna posla u Drugoj upravi, čime je drugooptuženi pravdao svoje često odsustvo sa posla u Centru. Zagorac je danas potvrdio da takva situacija nije bila tipična, ali se dešavala, pogotovo u vanrednim okolnostima kao što je napad NATO na SRJ.
„Čuo sam ženski vrisak: ’Ubiše čoveka!’“
Vladimir Brković, koji se u trenutku ubistva zatekao u kockarnici koja se nalazila iza pasaža u Svetogorskoj 35, u kojem je Ćuruvija ubijen, gotovo doslovce je ponovio svoj iskaz iz istrage. On je objasnio da je igrao na poker-aparatu kada je čuo pucanje stakla, osetio sitne komadiće stakla na licu, a potom video i rupu od metka na izlogu lokala.
Posle je video da je na staklenim vratima metak prošao „tačno kroz pik“. U znaku kockarnice su, naime, bile boje sa karata: tref, pik, karo i herc.
„Okrenuo sam se i video rupu i u zidu, na dva-tri metra ulevo iza mene. Pošto sam imao iskustva sa ratišta, shvatio sam o čemu je reč i legao, pokazujući rukom blagajniku kockarnice, koji je bio u svojoj kabini za naplatu, da i on učini isto“, ispričao je Brković.
On je objasnio da nije čuo pucanj oružja, a nije ništa ni video, jer se poker-aparat nalazio između njega i staklenih vrata, koja su ionako bila oblepljena neprovidnom nalepnicom.
„Čuo sam ženski vrisak: ’Ubiše čoveka!’. Posle otprilike jednog minuta, pogledao sam kroz prostor između nalepnice i štoka vrata i video ženu plave kose kako usplahireno trči tamo-amo i doziva u pomoć. Ustao sam, pokupio dobitak, izašao iz kockarnice, prošao pored nekoliko ljudi koji su se tu već okupili, čak sam morao da prekoračim preko nogu čoveka koji je ležao u lokvi krvi, izašao na ulicu, uhvatio taksi i otišao kući. Nisam hteo da čekam policiju, jer sam znao da me onda čeka ispitivanje“, iskreno je objasnio ovaj svedok.
Brković kaže da je u kockarnici, u koju je inače redovno dolazio, tom prilikom proveo između 30 i 45 minuta. „Poker-aparat je ’davao’, dakle – dobijao sam“, kaže Brković.
Upitan da li je u kockarnici, osim blagajnika, video još nekog, svedok je rekao da je video još jednog mladića koji se u lokalu zadržao kratko, 10-15 minuta. Opisao je da je bio visok oko 175 centimetara, da je nosio sportsku jaknu i kačket. Nije znao da kaže da li su blagajnik i nepoznati mladić nešto razgovarali i da li su odavali utisak da se poznaju.
„Mi kad igramo, gledamo u aparat, nemamo vremena da gledamo okolo“, svedočio je Vladimir Brković.
Suđenje se nastavlja u sredu, a jedan od pozvanih svedoka je i bivši pomoćnik načelnika RDB Franko Simatović, koji je trebalo da svedoči u aprilu, ali se nije pojavio pred sudom.
DA LI JE DOZVOLJENO „ČEREČENJE“ SVEDOKA
Zora Nikodinović Dobričanin pitala je Gradimira Milića kakvo je bilo raspoloženje u Službi prema Romiću i Radonjiću, u vreme akcija „Mačva“, „Šumadija“ i „Kaktus“ i da li svedok smatra da bi bile podnete krivične prijave protiv njih da su nađeni neki dokazi da su umešani u ubistvo. Sudija Snežana Jovanović je rekla da je prvi deo pitanja subjektivan i da ga neće dozvoliti, ali da svedok može da odgovori na drugi deo pitanja.
„Da su nađeni dokazi, da li bi bile podnete krivične prijave ili su Radonjić i Romić bili u milosti Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića?“, preformulisala je pitanje Zora Nikodinović Dobričanin. Onda je Snežana Jovanović rekla da neće dozvoliti ni drugi deo pitanja.
Tada se javio advokat Dušan Mašić, branilac prvooptuženog Radomira Markovića, koji je pokušao da objasni da je u toku unakrsno ispitivanje uvedeno novim Zakonikom o krivičnom postupku.
„Vi ste se sada vratili na stari zakon. Ni ja se ne slažem sa tim novim principima, ali sada je nama dozvoljeno da ’čerečimo’ svedoka i da na različite načine dovedemo u pitanje njihovu kredibilnost. To su nova pravila i njima je sve dozvoljeno, dajte da ih se držimo“, rekao je Mašić.
Snežana Jovanović je odvratila da je ona toga svesna, ali da hipotetičko pitanje neće dozvoliti. Zora Nikodinović Dobričanin je zaključila da su svuda dozvoljena takva pitanja. „Samo ovde nisu“, rekla je ona.
