22. februar 2016.
Pripadnici Devetog (pratećeg) odeljenja RDB-a ne slažu se u interpretaciji mnogih važnih detalja tokom praćenja Slavka Ćuruvije na dan ubistva: jedni tvrde da su koristili radio-vezu, drugi da je bila u kvaru, ne slažu se iz kog su pravca došli, odakle su i kuda išli, gde su bile njihove kolege, gde su se nalazili kada je praćenje prekinuto i kako im je to javljeno, odakle su pratili muškarca sa kojim se Ćuruvija sreo, šta su radili sa šifarnikom…
Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić
U ponedeljak su na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije svedočili Predrag Krivokuća i Saša Đurđević, dva pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti, koji su poslednji, pešice, pratili Ćuruviju na dan ubistva, do trenutka kada je praćenje prekinuto.
Krivokuća i Đurđević radili su toga dana, 11. aprila 1999. godine, u drugoj smeni, koja je, prema ranijim iskazima radnika Devetog odeljenja, počela u 16 sati, četrdesetak minuta pre momenta kada se, prema optužnici, desilo ubistvo.
Pošto su do sada svedočili skoro svi agenti iz druge smene, njihovi iskazi se sad već mogu uporediti, ne bismo li dobili jasniju sliku o kretanju vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina u poslednjem satu pre ubistva.
Za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.
Vremensko i prostorno neslaganje
Prvo bitno neslaganje među svedocima jeste koliko je dana pre dana ubistva trajalo 24-časovno praćenje Ćuruvije. Dok se većina svedoka slaže da je ubijeni novinar praćen 9, 10. i 11. aprila, Predrag Krivokuća tvrdi da je mera tajnog praćenja počela 10 ili 11 dana pre ubistva. Pre njega je samo Svetozar Mirčević, vođa ekipe druge smene (nezvanični zamenik šefa smene), izjavio da je praćenje trajalo sedam dana.
Svi se slažu da prethodnih dana Ćuruvija gotovo da nije izlazio iz stana, pa im je na poslu bilo prilično dosadno. Svedok Dragan Bakšunović, jedan od trojice vozača u drugoj smeni, objasnio je da se u takvim okolnostima lako gubi osećaj za vreme („radiš dva dana, a čini ti se kao da je prošlo nedelju dana“).
Predrag Krivokuća je prvi svedok koji je tvrdio da je druga smena 11. aprila počela ne u 16 sati, već znatno ranije („oko podne, u jedan, dva…“), a Đurđević nije mogao tačno da se seti vremena početka smene, ali je rekao da je druga smena obično počinjala između 14 i 16 sati.
Krivokuća i Jovanović se sećaju da je Mirčević kolskom radio-vezom javio „Važi 47“, što bi značilo da se „objekat“ približava svom stanu, a da mu je neko (Krivokuća kaže da je to bio šef smene Soković) odgovorio nešto u stilu: „Pusti to, završili smo“). Đurđević se ničega od toga ne seća, a sam Mirčević jedini tvrdi da radio-veza tog dana uopšte nije radila
Oba svedoka koja su se pojavila pred sudom u ponedeljak rekla su da su smenu preuzeli na Kalemegdanu. O ovome su raniji svedoci govorili različito.
Šef prve smene Dragan Pavić u januaru je svedočio da je oko podneva Slavko Ćuruvija, sa prijateljicom Brankom Prpom, izašao izstana u Svetogorskoj ulici i uputio se ka Knez Mihailovoj ulici. Negde kod Palate „Albanija“ susreli su se sa agentima nepoznatim muškarcem s bradom, koji je, prema svedočenju Pavića, Ćuruviji predao nekakav papirić.
Potom su se rastali, a Ćuruvija i Prpa su se uputili ka Kalemegdanu, sišli u Donji grad, pa se u jednom trenutku ponovo popeli na Kalemegdan. Prema Krivokući i Đurđeviću, upravo je tu praćenje preuzela druga smena.
Krivokuća je ispričao da je upravo on, negde kod „Kalemegdanske terase“, preuzeo posao od Nebojše Grujića, radnika prve smene, koji je, i po svedočenju šefova smena, imao zaduženje da sačeka kolege i pokaže im ljude koje treba pratiti (osim Ćuruvije, po proceduri se morao pratiti i muškarac sa kojim se sreo, u žargonu DB-a njegova „veza“, da bi se utvrdio njegov identitet).
Okupljanje kod žardinjera
Đurđević, koji je u tom trenutku radio u DB-u tek nešto više od mesec dana, prisetio se da se cela ekipa okupila negde kod Zoološkog vrta. On je sedeo u kolima, dok jednog trenutka Svetozar Mirčević nije zatražio da svi „pešaci“ izađu i osmotre „objekat“ praćenja, to jest Ćuruviju.
„Izašao sam i primetio negde na Kalemegdanu ‘objekat’ koji je bio sa ženskom osobom, oni su šetali parkom“, ispričao je Đurđević.
Ćuruvija i Prpa su se onda ponovo popeli do Knez Mihailove ulice, došetali do kafane „Kolarac“ i seli za sto.
E sad, Đurđević je tvrdio da ga je pre početka smene na Terazijama pokupio vozač Nebojša Vasić i odvezao na Kalemegdan. Vasić u svom svedočenju, međutim, nije pominjao Kalemegdan, već se seća da je svoje vozilo, reno 19, na samom početku smene parkirao kod pošte u Vasinoj.
Predrag Krivokuća kaže da se Ćuruvija u Knez Mihailovoj („400 metara od Palate ‘Albanija’“) sreo sa nekim muškarcem i da je to, u stvari, bila „veza“ koju je drugi deo ekipe trebalo da prati. Đurđević, naprotiv, tvrdi da je do tog susreta došlo tek nešto kasnije, na Trgu Republike
Svetozar Mirčević je u svom svedočenju tvrdio da se pri preuzimanju smene jeste okupila cela ekipa, ali ne na Kalemegdanu, nego u Makedonskoj ulici, a ostali kažu da tog okupljanja nije ni bilo, već se svako uključivao u praćenje kako je dolazio u zonu tajne pratnje.
Tako je Srđan Jovanović, koji je tog dana imao zadatak da obučava novajliju Đurđevića, u petak rekao da je na posao došao sa Novog Beograda i u istom automobilu u kojem je bio i Đurđević, a da je vozio Bakšunović.
Po Jovanovićevom sećanju, on i Đurđević su se iz pravca Palate „Albanija“ uputili ka „Kolarcu“, gde su seli na žardinjere u blizini. Po Bakšunoviću, on ih je kolima ostavio na Studentskom trgu, oko kilometar od Palate „Albanija“.
Đurđević, međutim, kaže da je Ćuruviju pratio iz suprotnog pravca od Palate „Albanija“ na ulazu u Knez Mihailovu ulicu – sa Kalemegdana. On pritom ističe da ga je do kafane „Kolarac“ u Knez Mihailovoj pratio „u drugom planu“. Bilo je to njegovo, kako kaže, prvo praćenje, do tada je samo posmatrao sa strane i nije imao nikakva neposredna zaduženja.
„Zatim smo se kolega i ja povukli sa te lokacije, ja sam došao do Vasića, i neko vreme sam proveo sedeći u njegovom automobilu. Nakon izvesnog vremena dolazi Srđan Jovanović, poziva me da izađem i kaže da ćemo on i ja od tada da preuzmemo praćenje. On mi je rekao da će mi objasniti kako se praćenje obavlja“, rekao je Đurđević.
Posle toga se i on seća žardinjera na koje su seli dok je Ćuruvija bio u kafani „Kolarac“, ali se ne seća da im je prišao šef smene Soković i rekao im da javljaju svaku promenu u kretanju „objekta“.
Pitanje da li je neko i zašto tražio da se o Ćuruvijinom kretanju javlja češće nego obično, veoma je važno za ovaj proces, jer u optužnici piše da je ubistvo trebalo da bude izvršeno dan ranije, 10. aprila, ali je to propalo zato što Pavićeva ekipa, koja je tada bila na dužnosti, nije na vreme javila da on ide prema svom stanu.
Preterana revnost
Ćuruvija i Prpa su ubrzo izašli iz „Kolarca“ i Knez Mihailovom krenuli ka Trgu Republike. Pratili su ih Jovanović, sa pripravnikom Đurđevićem, i, odvojeno od njih, Predrag Krivokuća.
Jovanović je ranije ispričao da je svoju radio-stanicu utišao jer je Đurđeviću naložio da javlja promene u kretanju „objekta“, dok mu je Jovanović diktirao šifre koje će izgovoriti.
Đurđević je to potvrdio, dodavši da je i njegova stanica bila poprilično utišana, jer nije želeo da privuče pažnju prolaznika („u to vreme nismo imali slušalice, mikrofone i druga pomoćna tehnička sredstva“).
I Krivokuća je rekao nešto slično, tako da se ispostavlja da „pešaci“ nisu bili u prilici da mnogo slušaju radio-vezu, već su bili koncentrisani na javljanje.
Đurđević kaže da je nekoliko puta u Knez Mihailovoj javljao Ćuruvijinu poziciju, sklanjajući se u bočne ulice da bi ostao neprimećen.
Tu opet dolazi do razlike u iskazima, jer Predrag Krivokuća kaže da se Ćuruvija u Knez Mihailovoj („400 metara od Palate ‘Albanija’“) sreo sa nekim muškarcem i da je to, u stvari, bila „veza“ koju je drugi deo ekipe trebalo da prati.
Po Jovanovićevom sećanju, on i Đurđević su se iz pravca Palate „Albanija“ uputili ka „Kolarcu“, gde su seli na žardinjere u blizini. Po Bakšunoviću, on ih je kolima ostavio na Studentskom trgu, oko kilometar od Palate „Albanija“. Đurđević, međutim, kaže da je Ćuruviju pratio iz suprotnog pravca – sa Kalemegdana
Đurđević, naprotiv, tvrdi da je do tog susreta došlo tek nešto kasnije, na Trgu Republike.
U svakom slučaju, Ćuruvija i Prpa su ušli u Makedonsku ulicu, a Đurđević se, po sopstvenom priznanju, spetljao oko radio-stanice. Po Jovanovićevom sećanju, pripravnik se nekako odvojio od njega, a Krivokuća potvrđuje da mu se Đurđević u jednom trenutku priključio.
Nastavili su praćenje od Doma omladine ka Radio Beogradu, prelazeći čas na jednu, čas na drugu stranu ulice. Tu negde je praćenje prekinuto. Krivokuća kaže da im je prišao Jovanović i preneo nalog da se posao prekine i da sačekaju Mirčevića koji će ih pokupiti, a Đurđević se samo seća da je Mirčević zaustavio auto pored njih i pozvao ih da uđu.
Njih četvorica su produžili kolima Svetogorskom ulicom (bivšom Ive Lole Ribara). U jednom trenutku su, po tvrđenju Jovanovića – u petak i Krivokuće – u ponedeljak, prošli pored Prpe i Ćuruvije, koji su i dalje išli ka stanu (Krivokuća kaže da su bili na oko 50 metara od ulaza u pasaž u kojem je Ćuruvija ubijen).
Krivokuća i Jovanović se sećaju da je Mirčević u tom trenutku kolskom radio-vezom javio „Važi 47“, što bi značilo da se „objekat“ približava svom stanu, a da mu je neko (Krivokuća kaže da je to bio šef smene Soković) odgovorio nešto u stilu: „Pusti to, završili smo.“).
Krivokuća je objasnio da je bilo kolega koji su hteli da se istaknu, pa su javljali „Važi 47“ i posle naloga o prekidu praćenja, da bi se prikazali kao izuzetno revnosni.
Međutim, Đurđević se ničega od toga ne seća, a sam Mirčević je u svom svedočenju, jedini od svih svedoka, tvrdio da radio-veza tog dana uopšte nije radila.
Šta je simpleks, a šta dupleks
Govorilo se i o prirodi radio-veza koje su na terenu između sebe održavali pripadnici Devetog odeljenja.
Postojale su dve vrste veze: simpleks i dupleks. Simpleks je neposredna veza između dve radio-stanice, na posebnom kanalu, i njen domet je, kako reče Predrag Krivokuća, kilometar-dva.
Dupleks je veza preko repetitora i ona se može čuti praktično u celom Beogradu. Obe veze može da čuje svako ko je u dometu i ima odgovarajuću radio-stanicu.
Pitanje da li je 11. aprila korišćena prva ili druga vrsta veze važno je jer bi samo dupleks omogućio nekom ko nije u neposrednoj blizini praćene osobe da čuje komunikaciju sa terena. Odbrana tvrdi da u to vreme repetitori neophodni za ovakvu komunikaciju uopšte nisu radili.
Dok se većina svedoka slaže da je ubijeni novinar praćen 9, 10. i 11. aprila, Predrag Krivokuća tvrdi da je mera tajnog praćenja počela 10 ili 11 dana pre ubistva. Pre njega je samo Svetozar Mirčević, vođa ekipe druge smene (nezvanični zamenik šefa smene), izjavio da je praćenje trajalo sedam dana
U ponedeljak je advokat Dušan Mašić, branilac Radomira Markovića, pokušao da od Predraga Krivokuće dobije potvrdu da Deveto odeljenje obično koristi simpleks vezu, što je Krivokuća kategorično negirao:
„Posao se radi na dupleksu. Gotovo uvek smo koristili dupleks. Bilo je slučajeva da se radi na simpleksu, ali ja se ne sećam da se to dogodilo ovoga puta.“
Drugi neophodan element da bi se mogla razumeti ovakva komunikacija jeste posedovanje knjige šifara, šifarnika. Zato su i ovim svedocima postavljana pitanja o proceduri zaduživanja i razduživanja tih knjižica, da bi se utvrdilo da li je neko izvan prateće ekipe mogao da dođe do šifre.
Za razliku od nekih drugih svedoka, koji su tvrdili da su radnici Devetog odeljenja lično dužili šifarnike i nosili ih sa sobom, Krivokuća je rekao da je (bar u mirnodopsko vreme, nije bio siguran kako je bilo u haotičnim danima na početku NATO bombardovanja, kada Deveto odeljenje nije imalo ni svoje prostorije) bilo strogo zabranjeno te knjižice nositi sa sobom, već su one na kraju radnog vremena nekom predavane i ostajale su u prostorijama odeljenja.
Suđenje se nastavlja sutra, u utorak, svedočenjima Gorana Milutinović, radnika druge smene, koji je pratio Ćuruvijinu „vezu“, i Aleksandra Radosavljevića, radnika prve smene, koji je, po nekim svedočenjima, ostao na terenu i kada je njegova smena završena.
ODBIJEN PREDLOG O ČITANJU ISKAZA
Zora Dobričanin Nikodinović, branilac okrivljenih Milana Radonjića i Ratka Romića, predložila je na početku ročišta da se izjave svedoka, pripadnika Devetog odeljenja, radi ekonomičnosti postupka, ubuduće čitaju.
„Ovi svedoci ionako izjavljuju da ništa ne znaju o ubistvu Slavka Ćuruvije, a da sve što znaju, znaju iz medija. Zato su ta svedočenja necelishodna,“ rekla je ona.
„Već je stavljena primedba da se proces razvlači, a svedoci ste da se ja trudim da požurim, ali mi nekako ne ide,“ rekla je Dobričanin Nikodinović novinarima.
Ona, inače, od svih koji postavljaju pitanja (sudija, tužilac, punomoćnici, advokati odbrane, okrivljeni…) na svakom ročištu daleko najduže zadrži svedoke.
Sudija Snežana Jovanović je njen predlog odbila, uz obrazloženje da je na pripremnom ročištu odlučeno da se ovaj spisak svedoka ispita, te da su se s tim saglasili i Tužilaštvo i odbrana.
