23. februar 2016.
Svedočenje nekadašnjeg agenta Službe Aleksandra Radosavljevića bilo je, u najmanju ruku, čudno. On je delovao smušeno, sporo je odgovarao na pitanja, često kontradiktorno, gotovo da se ničeg važnog nije setio. Odbio da odgovori na pitanje iz straha za ličnu bezbednost
Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić
U utorak su u Specijalnom sudu svedočili Goran Milutinović i Aleksandar Radosavljević, radnici Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti u vreme ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
Radosavljević je bio jedan od pripadnika beogradskog centra Resora državne bezbednosti koji su (i) na dan ubistva pratili Slavka Ćuruviju tokom njegove šetnje sa Brankom Prpom, od stana u Ulici Ive Lole Ribara (danas Svetogorskoj), preko Kalemegdana i nazad Knez Mihailovom i Makedonskom ulicom do pasaža ispred zgrade, gde je, prema optužnici, Ćuruvija ubijen između 16.38 i 16.45 časova tog 11. aprila 1999. godine.
Svedočenje Radosavljevića bilo je, u najmanju ruku, čudno. On je delovao smušeno, sporo je odgovarao na pitanja, često kontradiktorno, slabo se čega sećao.
Dva puta je rekao da je uplašen – jednom odbijajući da odgovori na pitanje advokata Nikole Barovića, a drugi put u razgovoru sa braniocem optuženih (pogledati boks na kraju).
Čas jeste, čas nije video beli golf
Iz njegovog nerazumljivog i nepovezanog svedočenja moglo se zaključiti samo da on nije siguran ni da li je bio prva ili druga smena (na kraju se odlučio za prvu), ni ko je bio šef njegove smene (Dragan Pavić ili Nebojša Soković), ni kada je smena počela, a kada se završila.
Raniji svedok, Saša Đurđević, koji je bio u drugoj smeni, rekao je da je video Radosavljevića dok je pratio Ćuruviju preko Trga Republike u Beogradu. Da je još bio na terenu kada je naređeno da se praćenje Ćuruvije prekine, tvrdi i sam Radosavljević. S tim što se to, po njegovom sećanju, desilo oko 11.30.
Prema svemu što je do sada poznato o ovom slučaju, Ćuruvija je iz stana izašao oko podneva, a ubijen je nekih pet sati kasnije.
Svedok je bio nedosledan i nerazumljiv i kada je govorio o belom golfu, vlasništvu Devetog odeljenja, koji je, prema optužnici, u vreme ubistva koristio optuženi Ratko Romić.
U optužnici piše da je Radosavljević u istrazi naveo da je beli golf 3 intenzivno korišćen tokom praćenja Ćuruvije i da je pomenuto vozilo korišćeno i 10. aprila 1999. godine, dan pre ubistva, kada su on i njegov kolega Zdravković duže vreme sedeli u tom automobilu ispred Ćuruvijine zgrade. Prema navodima Radosavljevića u toj izjavi, golf je istog dana, nakon završetka njegove smene, predat na korišćenje Drugoj upravi RDB.
„Iako je oslobođen čuvanja tajne, on se plaši da odgovara. Po meni, to pokazuje da se on i dalje plaši Službe“ (advokat Nikola Barović)
Ovaj svedok je u istrazi istakao da je samo sat vremena pre ubistva video pomenuti beli golf, u kome su sedela dva njemu nepoznata muškarca, kako prolazi ulicom u neposrednoj blizini Ćuruvijinog stana. U tom trenutku, Radosavljević se nalazio u drugom službenom vozilu koje je bilo parkirano na trotoaru u Ulici Lole Ribara.
Radosavljević je na početku svedočenja rekao da ostaje pri svojim ranijim izjavama, objašnjavajući čak da su one verodostojnije jer su vremenski bliže samom događaju.
Međutim, kada je u utorak govorio o golfu, rekao je da ga, osim onda kada je i sam sedeo u njemu, uopšte nije video na terenu.
Uplašen i u istrazi i pred sudom
Advokat Nikola Barović, zastupnik Branke Prpe, pitao je Radosavljevića da li je svedočio i u jednom drugom procesu i da li je ovo jedini slučaj kada se tajno praćenje završilo smrću praćene osobe.
Barović je svoje pitanje započeo opaskom „ovaj svedok mi je poznat iz jednog drugog postupka“. Kasnije je novinarima objasnio da je mislio na slučaj Ibarske magistrale, kada su poginula četvorica pripadnika Srpskog pokreta obnove, a lider stranke Vuk Drašković čudom preživeo.
Radosavljević je rekao da na to ne želi da odgovori zbog lične bezbednosti. Advokat Barović je na to rekao da „uvažava bojazan svedoka“ i da mu neće postavljati pitanja, ali ga podseća da je i za taj drugi slučaj, o kom ne želi da govori, oslobođen čuvanja državne tajne.
„Iako je oslobođen čuvanja tajne, on se plaši da odgovara. Za mene to pokazuje da se on i dalje plaši Službe“, komentarisao je u pauzi suđenja pred novinarima Barović, koji je u slučaju „Ibarska magistrala“ zastupao Vuka Draškovića.
Braniteljka optuženih Zora Dobričanin Nikodinović trudila se da u dugom ispitivanju ukaže na brojne nelogičnosti u svedočenju Radosavljevića, tvrdeći usput da su u istrazi istražni sudija i zamenik tužioca navodili svedoka na odgovore
Kada ga je kasnije Zora Dobričanin Nikodinović, braniteljka Radonjića i Romića, pitala zašto je bio uplašen u istrazi, dok je davao izjavu, svedok je odgovorio:
„Uvek sam uplašen, u sudu mi nije prijatno, nikad privatno u sud nisam ušao.“
Dobričanin Nikodinović se trudila da u dugom ispitivanju ukaže na brojne nelogičnosti u svedočenju Radosavljevića, tvrdeći usput da su u istrazi istražni sudija i zamenik tužioca navodili svedoka na odgovore.
Predsednica Sudskog veća Snežana Jovanović nije dozvolila da se tokom ispitivanja svedoka komentariše način vođenja istrage, upozoravajući da će za to biti prilike u daljem toku procesa.
Ipak je Radosavljeviću, misleći na njegovu izjavu datu u istrazi, postavila pitanje: „Da li ste vi tada govorili istinu?“ To do sada nije pitala nijednog svedoka.
I pored svega ovoga, zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić, koji se povremeno, dok je Radosavljević govorio, hvatao za glavu, rekao je da na njegovo svedočenje nema primedaba, osim na deo iskaza koji se tiče belog golfa.
Koliko je pripravnika učestvovalo u praćenju?
Pre Radosavljevića svedočio je Goran Milutinović. On je na dan ubistva pratio Ćuruvijinu „vezu“, DB-u nepoznatog muškarca sa kojim se sreo kod Palate „Albanija“, na ulazu u Knez Mihailovu ulicu, na početku šetnje u koju je tog dana Ćuruvija krenuo s Brankom Prpom.
Milutinović je objasnio da je, kao takozvani „prvi pešak“, odnosno „pešak“ u pratećoj ekipi sa najdužim iskustvom, odmah na početku druge smene određen da za „vezom“ krene kada napusti kafanu „Kolarac“, u kojoj je u tom trenutku sedeo i praćeni par.
Milutinović je opisao kako je išao za nepoznatim muškarcem do stana u Molerovoj ulici. S njim su bili vozač Nebojša Vasić i još jedan „pešak“, koji je, kako kaže Milutinović, bio najmlađi pripravnik na obuci. Imena tog pripravnika Milutinović nije mogao da se seti. Objasnio je da ga nije video gotovo od samog događaja.
Radosavljević je u istrazi istakao da je samo sat vremena pre ubistva video beli golf, u kome su sedela dva njemu nepoznata muškarca, kako prolazi ulicom u neposrednoj blizini Ćuruvijinog stana. Na početku svedočenja rekao je da ostaje pri svojim ranijim izjavama, objašnjavajući čak da su one verodostojnije jer su vremenski bliže samom događaju. Međutim, kada je govorio o golfu, rekao je da ga tog dana nije video
Do sada u svedočenjima pripadnika druge smene nije pominjano da su u drugoj smeni bila dva pripravnika. Jedan je, naime, Saša Đurđević, poslednji agent koji je 11. aprila pratio vlasnika Dnevnog telegrafa pre nego što je praćenje prekinuto. On je svedočio u ponedeljak.
Činjenica je da je Nebojša Soković, šef druge smene, koji je svedočio prošle godine, rekao da je na praćenju „veze“ radio „jedan ili dva pešaka“.
Milutinović je ispričao da je uspeo da zapiše u koji stan je ušla „veza“ (koja je vrata otključala svojim ključevima, iz čega je zaključio da je to stan u kom stanuje), šta piše na vratima stana, poštanskom sandučetu i ulazu, i potom zaključio da je posao završen.
Prema Milutinovićevom svedočenju, njegov izdvojeni deo ekipe za sve vreme koristio je takozvanu simpleks radio-vezu, koja ima ograničen domet na kilometar-dva, i da zato on, kao „pešak“, nije mogao da čuje ostatak ekipe koji je nastavio da prati Ćuruviju.
Potvrdio je, doduše, da je vozač Nebojša Vasić imao i radio-stanicu u kolima i ručnu radio-stanicu, pa je mogao paralelno da sluša i šta javlja glavni deo ekipe.
Nastavak suđenja zakazan je za 28, 29. i 30. mart.
UVEK SAM UPLAŠEN
Zora Dobričanin Nikodinović, branilac Milana Radonjića i Ratka Romića, više puta je isticala da je, po njenom mišljenju, svedok Radosavljević iskorišćen od istražnog sudije i Tužilaštva, da su mu odgovori u ranijim iskazima sugerisani, pitala ga je i kakvog je zdravstvenog stanja bio kad je davao ranije iskaze, pa čak i: „Kako ste dozvolili da se prema vama u istrazi onako ponašaju?“ (pitanje koje sudija nije dozvolila).
Branilac: Zašto ste davali izjave dva puta, u januaru i junu iste godine?
Svedok: Ne znam koliko puta sam davao izjave. Mene kad pozivu, ja dođem, samo da ne platim kaznu, nemam žute banke.
Branilac: Zašto ste bili uplašeni kad ste davali izjavu?
Svedok: Uvek sam uplašen, u sudu mi nije prijatno, nikad privatno u sud nisam ušao.
KO JE ZABRANIO DA SE PRIČA O UBISTVU?
Sudija: Da li ste dobili nalog da ne pričate o onome što se desilo na poslu?
Svedok: Uopšteno je pravilo da ne pričamo.
Sudija: Pitam vas za ovaj slučaj?
Svedok: A, u vezi ovog slučaja, jesam, mada ne znam.
Sudija: Od koga?
Svedok: Nisam siguran, sad ne znam kako to da…
Sudija: Je l’ vam neko dao nalog ili ne?
Svedok: Verovatno neko od šefova, nisam siguran, verovatno nam je rečeno da ne pričamo…
Sudija: Pretpostavljate ili znate?
Svedok: Pretpostavljam.
GOVORIO SAM ISTINU, VALJDA…
Sudija Snežana Jovanović je svedoku predočavala više izjava koje je ranije davao u istrazi, a kojih se danas ili ne seća ili tvrdi suprotno. Jedna od njih je i izjava o tome da je na dan ubistva video beli golf 3 (automobil kojim su se, prema optužnici, ubice dovezle do stana kasnije ubijenog novinara) kako prolazi Ulicom Lole Ribara, u kojoj je stanovao Ćuruvija.
Sada Radosavljević tvrdi da nije video beli golf 3 u blizini mesta zločina.
Sudija: U junu 2007. ste rekli da ste tog dana videli beli golf 3 kako prolazi Ulicom Lole Ribara. Danas ste rekli da ga niste videli. Šta je tačno?
Svedok: Ne, nisam video, nisam, ali… otkud znam.
Sudija mu ponovo čita da je rekao da je video beli golf kako prolazi ulicom.
Svedok: Ne sećam se.
Sudija: Da li ste čitali svoj iskaz? Da li ste to uopšte rekli u iskazu?
Svedok: Ne sećam se da sam nešto čitao, ne sećam se da sam to rekao, da mi ne kažete datum, ne bi’ znao ni kada je to bilo.
Sudija: Da li se sećate šta ste izjavljivali u junu 2007? Jeste li iznosili istinu?
Svedok: Jesam, valjda…
OPTUŽENI
Vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999. godine, u pasažu ispred zgrade u kojoj je stanovao, u Svetogorskoj ulici broj 35 u Beogradu.
Za njegovu smrt Tužilaštvo za organizovani kriminal tereti tadašnjeg načelnika RDB Radomira Markovića (koji u ovom trenutku služi kaznu od 40 godina zatvora), ondašnjeg načelnika beogradskog centra RDB Milana Radonjića i bivšeg glavnog inspektora Druge uprave RDB Ratka Romića (obojica u pritvoru od 2014. godine), te bivšeg pripadnika RDB Miroslava Kuraka, koji je u bekstvu.
Marković i Radonjić su optuženi kao organizatori ubistva, dok su Kurak i Romić, prema optužnici, neposredni izvršioci. Kurak je, piše u optužnici, pucao u Ćuruviju najpre s leđa, a potom mu je iz neposredne blizine pucao i u glavu, dok je Ratko Romić drškom pištolja udario u potiljak Ćuruvijinu prijateljicu Branku Prpu, kako ne bi videla ubice.
