6. oktobar 2015.
Svedok Stevan Basta, bivši pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja beogradskog centra RDB, koje je pratilo takozvane unutrašnje neprijatelje, odgovore je najčešće započinjao sa „ne sećam se”, „ako se dobro sećam”, „nije mi poznato” i „mogu samo da nagađam”
Pišu: Tamara Ognjanović i Svetlana Palić
Služba državne bezbednosti je još od jeseni 1998. godine, pola godine pre nego što je ubijen, pratila i kontinuirano prisluškivala novinara Slavka Ćuruviju, potvrdio je svedok Stevan Basta u ponedeljak pred Specijalnim sudom u Beogradu.
Basta je u to vreme bio pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja beogradskog centra RDB, koje je pratilo takozvane unutrašnje neprijatelje, što je tokom devedesetih godina prošlog veka značilo opozicione lidere, novinare i ostale istaknute protivnike režima Slobodana Miloševića u Srbiji.
Pred Specijalnim sudom su za ubistvo Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi tadašnji šef DB-a Radomir Marković, šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić i glavni obaveštajni inspektor u Drugoj upravi Resora Ratko Romić, kao i pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u optužnici označen kao direktan izvršilac ubistva.
Protiv Baste prethodno je vođen postupak zbog pomaganja u pokušaju ubistva lidera SPO Vuka Draškovića u Budvi 2000. godine. Istom optužnicom bili su okrivljeni i Radonjić i Romić. Prvostepenom presudom njih trojica su bili osuđeni na po osam, odnosno sedam godina zatvora, ali je Apelacioni sud tu presudu ukinuo, da bi na ponovljenom suđenju početkom septembra svi bili oslobođeni.
Tokom troipočasovnog svedočenja, Stevan Basta je odavao utisak čoveka koji želi da što manje kaže i da, ako može, izbegne da pruži bilo kakav konkretan odgovor. Najčešće je pričao uopšteno o „radu Službe“, do te mere da je sudija Snežana Jovanović na kraju rekla: „Dosta smo se naslušali uopštenih odgovora danas!“, a odgovore je započinjao sa „ne sećam se“, „ako se dobro sećam“, „nije mi poznato“ i „mogu samo da nagađam“.
Traži sam, da ne moram da ti naredim
Basta je rekao da su „obrada” i praćenje Ćuruvije počeli u jesen 1998. Bilo je to stalno prisluškivanje telefonskih razgovora, a prema Bastinim rečima, mera fizičkog praćenja „određena je jednom ili dva puta“. Nalog za prisluškivanje stigao je od tadašnjeg načelnika Centra RDB Beograd Momira Radosavljevića, a Basta kaže da ne zna da li je to bila ad hok mera produžavana svakih osam dana ili trajna, „ali će pre biti trajna“. Trajala je, kaže Basta, do aprila 1999. godine, kad je Slavko Ćuruvija ubijen.
Prvo praćenje Ćuruvije, za koje je Basta rekao da pretpostavlja da je obavljeno u februaru 1999, sprovedeno je pošto je Služba dobila informacije da bi on trebalo da iz američke ambasade preuzme nekih 40.000 dolara kao pomoć, jer su njegovi listovi bili u teškoj situaciji zbog ogromnih kazni dosuđenih po tadašnjem drakonskom Zakonu o informisanju.
Nalog za prisluškivanje stigao je u jesen 1998. godine, od tadašnjeg načelnika Centra RDB Beograd Momira Radosavljevića. Prisluškivanje Ćuruvijinih telefona je, kako kaže bivši zvaničnik DB-a Stevan Basta, nastavljeno i posle njegovog ubistva u aprilu 1999. godine
„Naša je ideja bila da pokušamo to da dokumentujemo fotografijama ulaska u ambasadu i izlaska, možda sa nekom torbom, ali ta mera nije uspela jer primopredaja nije obavljena na taj način”, kazao je on i dodao da se drugog praćenja ne seća.
Početkom aprila 1999. stiglo je naređenje za Treće odeljenje iz načelstva, preko zamenika načelnika Centra DB Beograd Stevana Nikčevića, koji je naredio i prvo praćenje, da se ponovo inicira praćenje Ćuruvije.
„Nalog za primenu praćenja došao je tako što je Stevan Nikčević javio Trećem odeljenju da treba da inicira predlog i pošalje ga u načelstvo. A ko je to naložio, ja to ne znam. Da li je naložio on, ili čija je to ideja, to ne znam”, rekao je Basta.
Basta je svedočio da je uobičajeno da operativac predlaže vreme, trajanje i mesto tajnog praćenja, što onda odobravaju nadležni načelnici, ali da to nije pravilo i da mera može biti izdata i obrnutim smerom.
„Sama inicijativa za tu meru ne mora doći iz tog odeljenja, ali formalno to mora ići tako. Popuni se formular u odeljenju i on se odnese načelniku da odobri predlog. Nalog je potpisao načelnik ili njegov zamenik, ne sećam se tačno”, kazao je svedok, koji je na više pitanja odgovorio objašnjavajući da je prošlo 16 godina i da više nije siguran u svoje sećanje.
Sudija je na kraju suočila Bastu sa činjenicom da je sad dao drugačiji iskaz nego 2007. Podsetila ga je i na to da je tada izjavio da je prvi put čuo za praćenje Ćuruvije nakon Radonjićeve burne reakcije na okolnosti da taj posao nije dobro rađen, a da je sada izjavio da je primio naređenje od Stevana Nikčevića, telefonom.
„Očigledno se tada nisam dobro setio stvari“, rekao je Basta, ubeđujući sudiju u svoju, kako je rekao, iskrenost navodima da je posle tog iskaza razgovarao sa kolegama iz kancelarije i tako se setio kako je u stvari bilo.
Daleko bilo nešto nezakonito
Na pitanje advokata optuženih da li je, prema njegovom mišljenju, mera praćenja određena prema Slavku Ćuruviji osnovano tražena, Basta je, posle oklevanja koje je trajalo nekoliko minuta i ponovljenog pitanja, rekao da je naredba za to stigla „odozgo” i da pretpostavlja da je rukovodstvo imalo više informacija, a s obzirom na to da ono što je traženo nije bilo u suprotnosti sa zakonom, njegovo odeljenje je tu meru i primenilo.
Svedok je odgovarao i na pitanja okrivljenih Milana Radonjića i Ratka Romića koji su tražili da se izjasni da li su mu ikada dolazila naređenja od starešina da preduzme bilo kakve radnje koje bi mogle da imaju veze se nekim krivičnim delom ili bilo čim protivzakonitim. Na sva ta pitanja Basta je odgovarao sa „ne“ i da bi tako nešto „sa indignacijom odbio“ i napustio posao.
Na pitanje tužioca da li se seća detalja tajnog praćenja Ćuruvije, Basta je objasnio da tajno praćenje predlaže odeljenje koje sprovodi obradu, ali da ga u tehničkom smislu izvodi Deveto odeljenje, koje je specijalizovano za to. Za praćenje rada Devetog odeljenja u ime Trećeg odeljenja kao „naručioca praćenja” bio je zadužen operativac Predrag Gikić, koji je takođe svedok u ovom postupku.
Svedok je odgovarao i na pitanja okrivljenih Milana Radonjića i Ratka Romića da li su mu ikada dolazila naređenja od starešina da preduzme bilo kakve radnje koje bi mogle da imaju veze se nekim krivičnim delom ili bilo čim protivzakonitim. Na sva ta pitanja Basta je odgovarao sa „ne“ i da bi tako nešto „sa indignacijom odbio“ i napustio posao
„Izveštaji o tajnoj kontroli telefonskih razgovora išli su od Gikića, preko šefa njegovog odseka (takozvani Odsek za ekstremizam, prim. Cenzolovka), pa preko mene kao pomoćnika načelnika Trećeg odeljenja, načelnika Radovana Božovića i dalje. Tako smo radili do početka NATO agresije, ili dva-tri dana posle početka agresije, kada smo dislocirani iz zgrade u kojoj je do tada Služba imala sedište, i tada dolazi do potpune promene rada”, rekao je ovaj svedok.
Advokat porodice Ćuruvija, Slobodan Ružić, pitao je da li je svedok imao komunikaciju sa operativcem Gikićem o praćenju Slavka Ćuruvije, a Basta je odgovorio da se svakodnevno s njim konsultovao o informacijama i procenama da li o „nečemu treba da se napiše izveštaj ili koja mera da se primeni”.
Odgovarajući na pitanja tužioca, Basta je rekao i da je, po njegovom sećanju, operativac Predrag Gikić bio zadužen za sprovođenje mere praćenja telefonskih razgovora Slavka Ćuruvije i u aprilu, dok je sam Gikić u svom ranijem iskazu tokom istražnog procesa insistirao na tome da je meru sprovodio do 23. marta 1999. godine.
„Od nas nije traženo da bilo šta radimo s tim informacijama. Pročulo se tada i da Radonjić nije zadovoljan kako Deveto odeljenje sprovodi meru, da nisu ažurni i da ne obaveštavaju na vreme o promenama kretanja, ali mi smo to smatrali nervozom zbog vanrednih i neuobičajenih okolnosti izazvanih NATO bombardovanjem”, rekao je on.
Površna poznanstva
Basta je rekao da na dan ubistva Ćuruvije nije bio u prostorijama Trećeg odeljenja, već je za ubistvo čuo pošto je došao na radno mesto, ili mu je neko to prethodno neformalno javio telefonom. Dodao je i da je telefonsko praćenje nastavljeno još „desetak dana” posle ubistva, i da je Treće odeljenje bilo obavešteno da će se ono sprovoditi, ali da u to nije bilo uključeno.
Branilac Milana Radonjića, Zora Dobričanin Nikodinović, pitanjima je, između ostalog, pokušavala da dokaže da njen klijent, Milan Radonjić, nije bio u posrednoj ili neposrednoj komunikaciji sa Bastom u tom periodu. Basta je rekao da u aprilu 1999. nije imao nikakav kontakt sa Radonjićem.
„Od nas nije traženo da bilo šta radimo s tim informacijama. Pročulo se tada i da Radonjić nije zadovoljan kako Deveto odeljenje sprovodi meru, da nisu ažurni i da ne obaveštavaju na vreme o promenama kretanja, ali mi smo to smatrali nervozom zbog vanrednih i neuobičajenih okolnosti izazvanih NATO bombardovanjem”, rekao je Stevan Basta
„Ni pisani, ni usmeni, ni u vezi sa Slavkom Ćuruvijom, niti bilo čim drugim, tako nečeg se ne sećam”, kazao je Basta i dodao da je sva komunikacija išla preko načelnika Radovana Božovića, a da je Radonjića prvi put video u maju te godine.
Svedok je rekao i da prisutne okrivljene poznaje kao kolege, da nisu u bliskim odnosima, ali ni u zavadi.
Advokat četvrtookrivljenog Miroslava Kuraka, Stevan Protić, zadovoljio se izjavom svedoka da njegovog klijenta „nikad u životu nije sreo niti ima bilo kakva saznanja o njemu”.
Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, nastavlja se danas.
Neupućeni izvršilac ili koordinator?
Iako je isprva rekao da su naredbe o prismotri stizale „odozgo”, odajući utisak da o razlozima za uvođenje tih mera nije mnogo znao, Basta je kasnije tokom svedočenja, na pitanje koji je bio povod da se nad Ćuruvijom sprovodi i druga mera praćenja u aprilu 1999, odgovorio da je toj odluci prethodio sastanak svih načelnika Resora DB sa glavnim i odgovornim urednicima medija, od kojih se tražilo da prenose saopštenja Vlade koja je nameravala da krene u obračun sa teroristima na Kosovu.
„Naš je zadatak bio da pratimo izveštavanje medija i, ukoliko bi bilo grubih odstupanja, pisali smo belešku koja bi išla prema načelniku Centra i načelniku Resora DB. Ja sam obavio razgovor sa glavnim urednikom Danasa, i on je bio veoma korektan u izveštavanju.”
Basta je u izjavi istražnom sudiji 2007. godine naveo da je Resoru državne bezbednosti juna 1998. bio dodeljen zadatak da se „angažuje prema glavnim i odgovornim urednicima listova koji su svojim izveštavanjima o događajima na Kosovu kompromitovali mere državnih organa” i da je on čak bio određen za koordinatora tih poslova.
Kako se navodi u optužnici Tužilaštva za organizovani kriminal, Basta je u tom iskazu rekao i da je bilo naloženo „represivno angažovanje” prema Slavku Ćuruviji.
Razgovor sa novinarima
Basta je u pauzi suđenja provirio u novinarsku sobu, sa pitanjem: „Kako vam se čini?” (svedočenje, prim. Cenzolovke), na šta mu je odgovoreno da se čini kao da „pati od amnezije”.
„Pa prošlo je 15 godina, da li se vi sećate šta je bilo tada?”, pitao je Basta.
„Ne samo da se ne sećate, nego ste i iskaz potpuno promenili u odnosu na ono šta ste govorili ranije”, odgovorili su mu novinari.
Reč je, naime, o iskazu koji je Basta potpisao i dao vladinoj ad hok komisiji sastavljenoj od pripadnika policije i DB-a koja je prva istraživala ubistvo Ćuruvije u mesecima i godinama neposredno posle njegovog ubistva. Pošto je taj iskaz (objavljivan kasnije u medijima) uzet bez prisustva advokata, nije mogao da bude upotrebljen u ovom procesu. U tom iskazu Basta otvoreno govori o ulozi Milana Radonjića u predmetu „Ćuran”.
„Gde je to svedočenje? Pokažite mi ga”, odgovorio je Basta, dodajući da „nije ljudski” kako se o njemu piše u pojedinim medijima.
