24. septembar 2016
Nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Zoran Mijatović podsetio je na to da je Služba pratila i Vuka Draškovića i novinara Slavka Ćuruviju, i da ne može biti slučajno da je oba puta praćenje obustavljeno pre ubistava. Optuženi žestoko osporavaju ovog svedoka, koga su nazvali običnim manipulatorom
Pišu: Tamara Ognjanović, Svetlana Palić i Perica Gunjić
Tokom burnog svedočenja pred Specijalnim sudom u Beogradu na suđenju zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije, nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti (RDB) Zoran Mijatović, rekao je da „ne može biti plod slučajnosti“ to što je novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina na dan ubistva pratilo Deveto odeljenje beogradskog centra RDB i da „postoji veza između RDB i tog ubistva“.
Optuženi i advokati odbrane žestoko su na ovo uzvratili, optužujući Mijatovića za laži i manipulacije činjenicama. Još jednom su ponovili kako je Milanu Radonjiću, tadašnjem načelniku beogradskog centra RDB, predlog da izda nalog za praćenje Ćuruvije nekoliko dana pre ubistva dao njegov tadašnji zamenik Stevan Nikčević, o kome se govorilo dobrim delom tokom Mijatovićevog svedočenja, koje je trajalo četiri i po sata.
„Vladala je atmosfera straha. Ti ljudi su bili zaplašeni, pogotovo od katastrofe na Ibarskoj magistrali. Tada se među njima pojavila prva neverica – da im dva puta stradaju ljudi koje oni prate. Rekli su mi da su zaplašeni, da se boje posledica, i te kako su se plašili da govore šta se dešavalo. Kad su ljudi takvog kalibra kao što je Ćuruvija gubili glavu, kako bi tek oni prošli ako nešto zucnu“ (Mijatović)
Zoran Mijatović, koji je početkom 2001. nakon petooktobarskih promena iz penzije vraćen u Službu na mesto zamenika načelnika, kako bi koordinisao istrage o ubistvu Ivana Stambolića, četvorostrukom ubistvu na Ibarskoj magistrali i ubistvu Slavka Ćuruvije, insistirao je da postoji jasna indicija da su praćenje od strane pripadnika Resora državne bezbednosti i ubistvo Slavka Ćuruvije povezani.
„Na to ukazuje ono što se dogodilo na Ibarskoj magistrali, kada je takođe neposredno pred ubistvo obustavljeno praćenje koje je trajalo mesec dana pre toga. To je logika, da je prateći aparat imao funkciju da se obezbedi nesmetano ubistvo.“
Na pitanje predsednice sudskog veća Snežane Jovanović da li je postupak u slučaju ubistva na Ibarskoj magistrali bila jedina indicija da je ubistvo Ćuruvije povezano sa DB-om, Mijatović je rekao da je, kada su saznali za Ibarsku magistralu, „tog trenutka, taj drugi događaj bila indicija da iza ubistva novinara isto tako stoji Služba“.
„Nismo imali ništa uverljivije od toga i zaključak je bio da je prateći aparat služio upravo tome“, rekao je Mijatović, koji je naglasio da im je posebno bilo indikativno ponašanje okrivljenog Milana Radonjića, tadašnjeg načelnika beogradskog centra RDB, koji je prvog dana pratnje bio nezadovoljan kako je obavljen posao.
Mijatović: Radonjić pretio operativcima
„Te večeri je Radonjić sišao u Deveto odeljenje i rekao im da su jako loše radili i da će da ih postrelja! Na tom sastanku sa rukovodstvom pratećeg odeljenja rekao je i da će, ako ne budu promenili odnos, snositi teške posledice. Sledećeg dana svi su na posao otišli pod pritiskom, zahtevalo se da se javlja sve, i ono što jeste promena i ono što nije promena. Cvijetin Milinković (dežurni načelnik u Centru, prim. nov.) zapisivao je sve, bilo je i besmislenih javljanja, gluposti. To je bio moj zaključak na osnovu onoga što sam pročitao“, rekao je Mijatović.
On je pojasnio da je obaveštavanje o svim detaljima praćenja Ćuruvije bilo besmisleno i da su javljane sitnice koje su u normalnim okolnostima nebitne.
Optužnica, inače, tereti okrivljene da su planirali Ćuruvijino ubistvo dan ranije, ali da ga nisu izveli jer im nije na vreme javljeno da se Ćuruvija približava stanu, nego se sa javljanjem zakasnilo, kad je Ćuruvija već ušao u stan.
Mijatović je uveren u to da sami operativci, pripadnici Devetog odeljenja beogradskog centra RDB, koji su na terenu na dan ubistva pratili Slavka Ćuruviju, nisu znali šta se sprema. On to zaključuje iz razgovora koji su tokom istrage obavljeni sa, kako ih je nazvao, „tim dečacima“. On je, naime, pripadnike pratećeg odeljenja opisao kao mlade ljude, početnike u Službi, koji su se u tom odeljenju uvodili u posao.
Vezu između DB-a i ubistva Ćuruvije on pre svega vidi u analogiji sa zločinom na Ibarskoj magistrali.
„Kad sam došao, vladala je atmosfera straha. Ti ljudi su bili zaplašeni, pogotovo od katastrofe na Ibarskoj magistrali. Tada se među njima pojavila prva neverica, da im dva puta stradaju ljudi koje oni prate. Rekli su mi da su zaplašeni, da se boje posledica, i te kako su se plašili da govore šta se dešavalo. Kad su ljudi takvog kalibra kao što je Ćuruvija gubili glavu, kako bi tek oni prošli ako nešto zucnu“, rekao je Mijatović.
Na pitanje sudije Snežane Jovanović da pojasni iskaz da „između ubistva Slavka Ćuruvije i praćenja od strane RDB postoji veza“, on je rekao da se pre svega radi o „indiciji između rada Službe tog dana i ubistva Ćuruvije, pogotovo što je zločin na Ibarskoj magistrali takođe bio posledica praćenja“.
Iskaz Mijatovića se u nekim delovima razlikuje od iskaza ranijih svedoka. Mijatović, tako, tvrdi da je do prekida praćenja Ćuruvije došlo neposredno pred samo ubistvo, kada se Ćuruvija sa Brankom Prpom nalazio na pola puta između Radio Beograda i svog stana (neki raniji svedoci tvrdili su da je do naredbe o povlačenju došlo ranije).
„Tog trenutka pešaku koji ih prati sa radio-stanice stiže naredba „Ostavi! Beži“ i njega kupi automobil i oni odlaze u pravcu Kalemegdana gde pišu izveštaj“, rekao je Mijatović, koji je najveći deo informacija o ubistvu Ćuruvije crpio iz dokumenata koje on nije zvao „dosije“ („Zna se šta je po protokolu dosije“, rekao je) već „priručna kartoteka“.
„Osamdeset–devedeset odsto onog što on kaže je tačno, ali onih deset odsto je tu samo da zamuti istinu. On u svedočenju, kada mu odgovara, govori kao vrhunski profesionalac, a kada mu ne odgovara, kaže da nema pojma. Ja tvrdim da sa Slavkom Ćuruvijom nisam imao veze, da nisam znao ko je to kada sam postao načelnik beogradskog centra i da me je Nikčević upoznao s tim zašto se on prati“ (Radonjić)
Mijatović je tu „priručnu kartoteku“ o Ćuruviji preuzeo 2001. godine iz kase Miće Nikolića, savetnika tadašnjeg načelnika Službe državne bezbednosti Gorana Petrovića, kada je bio zadužen da koordinira istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije i da otkrije da li je iza tog zločina stajala Služba. Bila je to dokumentacija nastala na zahtev tadašnjih koministara policije u vezi sa informacijom koja se pojavila u javnosti da je RDB pratila Slavka Ćuruviju na dan ubistva.
On je juče svedočio da je detaljno pročitao materijale i potvrdio da je deo dokumentacije o praćenju Slavka Ćuruvije, koji je objavljen u medijima kao dosije „Ćuran“ autentičan.
„To je bila jedna veća fascikla. Pročitao sam sve u njoj do tančina. Koliko se sećam, najveći deo činili su iskazi uzeti od radnika koji su učestvovali u tajnom praćenju Ćuruvije i šefova smena, ne znam da li i nekog od rukovodilaca.“
Tada je bilo dogovoreno da Mijatović taj materijal koristi u budućem radu.
On je posvedočio i da je razgovarao sa svim radnicima koji su učestvovali u tajnom praćenju Ćuruvije.
„Smatrao sam da ti mladi ljudi u toj atmosferi straha treba da daju svoj doprinos da se istera na čistac ko stoji iza ubistva. Napravljen je i dogovor sa kolegama iz javne bezbednosti kako bi se što efikasnije radilo na tom slučaju. U slučaju Ćuruvije mi nismo izlazili iz našeg dvorišta, a kolege iz javne bezbednosti obavljale su ono što je bilo u njihovoj nadležnosti. Mi nismo razmenjivali pisane informacije, niti smo te informacije ukrštali. Mi smo nekoliko puta od javne bezbednosti dobili informacije o tome šta se priča ko je mogući ubica.“
Radonjić: Nikčević je tražio da se prati Ćuruvija
Jedna od najvažnijih tema tokom ispitivanja svedoka Zorana Mijatovića bila je uloga Stevana Nikčevića, u vreme ubistva Ćuruvije zamenika načelnika beogradskog centra RDB Milana Radonjića, koji je u svom ranijem iskazu takođe optužio vrh Službe za organizaciju ovog zločina.
Posebno su na tome insistirali optuženi i njihovi advokati.
Prema iskazu okrivljenog Radonjića, on je samo formalno dao nalog za praćenje Slavka Ćuruvije, a predlog je potekao od njegovog tadašnjeg zamenika Stevana Nikčevića.
Sam Nikčević tvrdi da nije znao ništa o praćenju, dok pojedini niži operativci tvrde da su baš od Nikčevića (a ne od Radonjića) dobili nalog za praćenje.
Zoran Mijatović je juče rekao da je tokom istrage koju je 2001. godine vodio beogradski centar RDB utvrđeno da je nalog za praćenje došao od okrivljenog Milana Radonjića, što ni Radonjić ne poriče.
„Nikčević je rekao da ni na jedan način nije uticao na to da se Ćuruvija prati i da ta dva ključna dana nije ni znao da se novinar prati, kao i da načelnik može dati nalog da se neko prati a da ne konsultuje svog zamenika, što je tačno, znam to i iz prakse“, kazao je Mijatović.
On je rekao i da je utvrđeno da je nalog za praćenje dao Radonjić i da je to jedino iz izjave Nikčevića moglo da se potvrdi, ali i da je Radonjić jedini imao kontrolu pratećeg aparata.
Svedok je dodao i da nije mogao da utvrdi zašto je dat nalog da se prati Ćuruvija.
„Nije se moglo zaključiti zašto je on praćen. Jedino što je u naredbi stajalo kao obrazloženje jeste da je trebalo da ima kontakt sa nekim iz strane službe.“
„Te večeri je Radonjić sišao u Deveto odeljenje i rekao im da su jako loše radili i da će da ih postrelja! Na tom sastanku sa rukovodstvom pratećeg odeljenja rekao je i da će, ako ne budu promenili odnos, snositi teške posledice. Sledećeg dana svi su na posao otišli pod pritiskom, zahtevalo se da se javlja sve, i ono što jeste promena i ono što nije promena“ (Mijatović)
Radonjić, međutim, naglašava da svedok Mijatović iskrivljuje činjenice.
„Osamdeset–devedeset odsto onog što on kaže je tačno, ali onih deset odsto je tu samo da zamuti istinu. On u svedočenju, kada mu odgovara, govori kao vrhunski profesionalac, a kada mu ne odgovara, kaže da nema pojma. Ja tvrdim da sa Slavkom Ćuruvijom nisam imao veze, da nisam znao ko je to kada sam postao načelnik beogradskog centra i da me je Nikčević upoznao s tim zašto se on prati. Ali vi ćete sve što Mijatović danas kaže sutra čitati u novinama, bez obzira na to što, gospođo predsednice veća, vi kažete da to nije važno za ovaj postupak, tako se ipak kreira javno mnjenje.“
Radonjić je istakao da nikakvo javljanje o prekidu praćenja nije postojalo, da Mijatović dobro zna kako je komunikacija među operativcima išla i zapitao se zašto se njegovim tvrdnjama ne veruje, dok se Stevanu Nikčeviću veruje.
Objašnjavajući zašto je dva puta od Nikčevića uziman iskaz u vezi sa ubistvom Ćuruvije, koji, na nejasan način, prvi put nije stigao do tužioca pa je razgovor s njim morao da bude ponovljen, Mijatović je rekao da zapisnik verovatno „zagubljen u Tužilaštvu“.
„Predali smo zapisnik razgovora sa Nikčevićem, napravljen po proceduri, Tužilaštvu, a posle tri dana zvao je okružni tužilac Rade Terzić i pitao gde je taj zapisnik jer još nije stigao. Morali smo ponovo da zovemo Nikčevića i ponovo uzimamo izjavu. Steva je bio ljut na mene zbog toga. Verovatno bih bio i ja ljut na njega da me neko zove da dva puta dajem istu izjavu. Posle saslušanja smo zapisnik poslali po kuriru, kojem sam rekao da se ne vraća dok ne utvrdi da je dokument zaveden u Tužilaštvu. To je on i uradio.“
Posle svega, advokatica optuženih Radonjića i Romića, Zora Dobričanin Nikodinović, najavila je da će pozvati tadašnjeg tužioca Radeta Terzića za svedoka. Ona je istakla da smatra da Nikčevićeva prva izjava nije izgubljena, već da nije odgovarala onome što su tada hteli da postignu sa tom izjavom.
Iz iskaza Zorana Mijatovića proizlazi da su 2001. godine istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije odvojeno vodili u Resoru državne bezbednosti i u javnoj bezbednosti, čiji su se čelnici povremeno viđali na kratkim sastancima kod ministra Dušana Mihajlovića, gde je trebalo da razmenjuju informacije.
Mijatović tvrdi da nikakve koristi nisu imali od informacija koje im je dostavljao MUP. Naprotiv, samo su na njih, kako se izrazio, gubili vreme.
„Na tim sastancima nije bilo razmene papira, već samo usmenog prenošenja opservacija. Ništa nismo dobili od javne bezbednosti, nikakav papir, ništa što bi bila kvalitetna informacija“, rekao je Mijatović.
On je rekao i da je Dragan Karleuša, koji je vodio istragu ispred javne bezbednosti, na jednom od tih sastanaka iznosio neke usmene informacije, ali ništa od toga što je rekao nije bilo upotrebljivo.
„Ništa od tih informacija koje je dao Karleuša nije bilo korisno, samo smo gubili vreme i skretali sa pravca – dosta neprijatna situacija“, rekao je Mijatović, navodeći primer „ključne“ informacije koja je navodno trebalo da ih dovede do izvršioca ubistva, a završilo se razgovorom sa kriminalcem u novosadskom zatvoru koji je zapravo želeo smanjenje kazne.
„Bilo je nagoveštaja da su ubice Ćuruvije van DB-a, ali to nismo mogli da potvrdimo. Više takvih informacija je bilo, ali ni mi ni oni (javna bezbednost) to nismo uspeli da materijalizujemo. Kao i za Ibarsku magistralu – između onoga što je bilo logično i onoga što smo uspeli da materijalizujemo kao dokaz bio je dug put.“
Mijatović je rekao i da je izvesno samo to da je postojao radni nalog za praćenje Ćuruvije i da se iz razgovora videlo da oni koji su pratili Ćuruviju nisu znali da će se desiti ubistvo.
„Iz iskaza tih mladih ljudi (iz pratećeg aparata) saznali smo istinu o Ibarskoj magistrali, pošto je jedan od njih, govoreći o praćenju Ćuruvije, na moje pitanje zašto je praćen dva dana, rekao kako to nije ništa jer je praćenje pred Ibarsku trajalo mesec dana i prekinuto je na dan ubistva. Analogija je bila ista sa slučajem Slavka Ćuruvije, ali ta analogija vam ne pomaže uvek da slučaj rešite.“
Večera sa Radomirom Markovićem
Mijatović je rekao da je iz istrage proizašlo da niko od radnika DB-a nije video beli golf na dan ubistva Ćuruvije u blizini njegove kuće. „Ustanovili smo ko ga je sve koristio, ali nismo imali potvrdu ljudi koji su radili praćenje da su videli baš beli golf i nekog našeg operativca tog dana na terenu.“
Na pitanje advokata odbrane da li je Mijatović dao nalog da se bivši načelnik RDB Radomir Marković iz zatvora izvede na večeru, uz korišćenje falsifikovanog dokumenta i potpisa sudije, svedok je rekao:
„Nisam ga ja izveo. To je rezultat želje (tadašnjeg) ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića i Radeta Markovića. Marković je izašao uz potpis istražnog sudije, sa papirom koji je bio normalan, i nije sa mnom pričao, već sa Dušanom Mihajlovićem, čak nisam ni ostao tokom cele večere jer mi je bilo dosadno.“
Advokati odbrane i optuženi Milan Radonjić i Radomir Marković, međutim, imali su oštre primedbe na iskaz ovog svedoka. Najoštriji u odbacivanju njegovih tvrdnji i bio je Markovićev advokat Dušan Mašić koji je za Mijatovića rekao da „nije svedok nego manipulator“.
„Pravio se nevešt, jedan je od najvećih manipulatora koji su ikad živeli na ovim prostorima. On je izmislio brojne krivice nekih ljudi, koristio se falsifikatima, kao u slučaju potpisa sudije na dokumentu koji je bio potreban za izvođenje Markovića – to su činjenice. Glumio je nevinašce koje ne zna o čemu se radi“, rekao je Mašić koji je imao prigovor na njegov iskaz u celosti.
„Ovaj svedok vešto je manipulisao svojim iskazom i danas i kada je tokom istrage saslušan. On sve činjenice relativizuje i pokušava da prikrije sve informacije koje su u vezi sa Stevanom Nikčevićem i uzimanjem njegovog drugog iskaza. Ništa nije dosledno, ni unutar ovog iskaza ni kada se uporedi sa iskazom iz 2007“, rekao je advokat Vladimir Marinkov.
Radomir Marković je podsetio na to da čak neke sudske odluke demantuju Mijatovića i njegovu tvrdnju da je spaljivana dokumentacija RDB-a. Rekao je da je Mijatović pojedine kriminalce, koje je Marković želeo da prati, uzimao za svoje saradnike. Naglasio je da misli da se radi o bolesnom čoveku, „koji je protraćio naše vreme, uzeo nam je jedan dan ovde, a nismo saznali ništa, samo se izbrukao“.
Zora Dobričanin Nikodinović je ocenila da Mijatović zazire od toga da se postupak približi Stevanu Nikčeviću, da je bio selektivan u svedočenju.
„Ovaj čovek lagao je i iskrivio činjenice, i u ogromnom delu svog svedočenja davao je dezinformacije“, kazao je Milan Radonjić.
DOBRIČANIN NIKODINOVIĆ: NEMA DOKAZA
BAROVIĆ: STRAH I DALJE UTIČE NA SVEDOKE
Zora Dobričanin Nikodinović, branilac Radonjića i Romića, rekla je da je „nesporno“ da Mijatović nije bio naklonjen njenim branjenicima i da bi sigurno podneo krivičnu prijavu protiv njih da je imao bar neki podatak koji ih tereti.
„Mijatović je i sam rekao da je analogija nekad dobra, a nekad ne. Šta ću ja da pomislim u nekom trenutku, to nije važno, već šta će da pokažu materijalni dokazi. Činjenice su jedno, a razmišljanje drugo, dakle – on nije imao nijedan dokaz“, kazala je Zora Dobričanin Nikodinović.
Ona je u pauzi suđenja novinarima rekla da je Mijatović podnosio krivične prijave protiv Radonjića u drugim slučajevima, ali da je njen branjenik oslobođen po svim tim prijavama.
„Najvažnije u ovom svedočenju bilo je to što je Mijatović rekao da nijedan operativac nije video beli golf na dan ubistva na terenu, to je najznačajnije“, rekla je ona.
Advokat Nikola Barović, zastupnik oštećene Branke Prpe, ocenio je da je svedočenje Zorana Mijatovića bilo vezano za početak predistražnih radnji u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije.
„Ono što je on rekao jeste da su svedoci imali strah da iznesu sve što su znali i to je očigledno. Strah i sada postoji, jer postoje razlike u iskazima koje su davali 2007. i sada 2016. Strah sigurno utiče na celinu iskaza svedoka i to jeste jedan od problema u ovom postupku, međutim – zasad se teze optužnice, da su baš oni ljudi koji su optuženi i počinioci ubistva, potvrđuju u dovoljnoj meri u iskazima“, rekao je Barović.
MIJATOVIĆEVA ĆERKA I IZRUČENJE MILOŠEVIĆA HAGU
Advokat Radomira Markovića, Dušan Mašić, vodio je oštar razgovor sa svedokom Mijatovićem, ispitujući ga šta je radio od kada se penzionisao 1. januara 1999. do reaktiviranja u Službi, početkom 2001.
Mijatović je rekao da je publicista koji je izdao tri knjige, da je najpre bio savetnik, a zatim i pisao za Nedeljni telegraf, i da u svojoj knjizi „Opelo za državnu tajnu“ samo nekoliko rečenica posvećuje slučaju Ćuruvija.
Odgovorio je Mašiću da njegova ćerka nije snimila izručenje Slobodana Miloševića Hagu (Mašić je tvrdio da joj je on to omogućio), ali da mu je žao što nije to uradio.
Ponovio je da nije nezakonito izvodio Radeta Markovića iz zatvora, već da je to išlo po nalogu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i u dogovoru sa Radomirom Markovićem. Predsednica sudskog veća je nekoliko puta podsećala Mijatovića na njegovo pravo da ne odgovara na takva pitanja, ali je on ipak odlučio da na njih odgovori.
Zbog dužine trajanja iskaza svedoka Zorana Mijatovića, svedočenje drugog svedoka (koje je bilo predviđeno za ovo ročište) Slaviše Arsića, vozača tadašnjeg zamenika načelnika RDB Branka Crnog, pomereno je za naredni mesec.
Na jučerašnjem ročištu sudsko veće je konstatovalo da je izvršilo uvid u zapisnik sa saslušanja Franka Simatovića, koji se tri puta nije odazvao pozivu da svedoči na ovom suđenju. Time je u sudske spise njegovo svedočenje uvršteno.
Suđenje se nastavlja u ponedeljak, 26. septembra, saslušavanjem bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, Milorada Lukovića (Ulemeka), zvanog Legija.
